Novak Djokovic REVEALS His Secret Mindset Shift That ENDS Self-Doubt...

Nemati uspeha nije opcija. Moram da uspem. To je u osnovi pitanje postojanja, opstanka moje porodice.

Svetski broj jedan muški teniser. Osvojio je 24 grend slema u blistavoj karijeri. Novak Đoković.

Prošao si kroz toliko povreda, poraza.

Oh, povredio se. Šta je Novak Đoković uradio?

Šta ti prolazi kroz glavu kada izgubiš?

Samo želim da budem ostavljen na miru. Šta je bilo potrebno da postaneš Novak Đoković?

To je dosledna praksa. To je molitva, svesnost, meditacija, svesno disanje. Zahteva više odgovornosti od tebe na dnevnoj bazi da se pripremiš za najveću bitku.

Kada si prvi put postao svestan tog osećaja da nisi dovoljno dobar?

Nekako se emotivno vežem za to jer je to još uvek duboko u meni.

Da li osećaš da si u svojoj karijeri postigao sve što si zacrtao kao teniser? Kada napuniš 30, počinješ da brojiš dane do penzije. Ove godine punim 38. Koliko daleko mogu da idem? Koliko dugo mogu da pomeram sopstvene granice?

Podcast broj jedan o zdravlju i dobrobiti.

Džej Šeti.

Džej Šeti, jedini, neponovljivi Džej Šeti.

Zdravo svima, dobrodošli nazad u „OnPurpose“, podcast broj jedan o zdravlju i dobrobiti na svetu. Hvala svakom od vas koji se vraćate svake nedelje da slušate, učite i rastete. Sada, ovo je neverovatna statistika koju delim po prvi put. Zahvaljujući vama, sada generišemo 500 miliona pregleda svakog meseca. Ne svake godine, svakog meseca. I tako sam zahvalan što ste deo ove zajednice.

Danas ponovo dočekujem gosta koji je bio veliki deo toga što mi je to omogućio. Zahvalan sam mu. Dugujem mu jer je verovao u misiju „OnPurpose“ čak i pre nego što su mnogi ljudi, ili bilo ko, verovali. Pre nego što je ovaj podcast uopšte izašao, on mi je ukazao ljubaznost da ga intervjuišem i objavim kao drugu epizodu svih vremena. Dobrodošao nazad u „OnPurpose“, tako sam uzbuđen što imam svog prijatelja, neverovatnog čoveka Novaka Đokovića. Novače,

Hvala ti, Džej. Ti si... Mislim, znaš šta, tako sam zahvalan što si se vratio i srce mi je puno jer si bio jedan od onih retkih ljudi koji su videli jedan od mojih prvih ikada video snimaka. Stupili smo u kontakt. Povezali smo se. Mnogo smo razgovarali u to vreme. Prolazio si kroz zaista fascinantan period u svojoj karijeri. Oporavljao si se od povrede, zar ne?

Bio je to drugačiji način razmišljanja. Bio si na pragu da postaneš najveći svih vremena. I dao si mi šansu na toliko načina i ja sam ti večno dužan i zahvalan na tome. Dakle, hvala ti što si došao tada i što si se vratio sada.

Džej, hvala ti. Veliko mi je zadovoljstvo da te ponovo vidim i da mogu da razgovaram sa tobom. Hvala ti na lepim rečima u uvodu, kao i na prisećanju na naš prvi razgovor 2019. godine. Mislim da nisam rizikovao jer smo pričali o tome neposredno pre nego što smo zvanično počeli da snimamo.

Znaš, kada si povezan sa sobom i sa svojim emocijama i kada nekoga duboko osetiš i pogledaš mu u oči i odmah razumeš svojim instinktom, svojom intuicijom, da li ta osoba misli dobro ili misli loše, ili ima pravu nameru, ima srce na pravom mestu. Tako da sam to video od prvog trenutka sa tobom i tu sam osetio povezanost, i iako se nismo videli nekoliko godina, znaš, tako mi je drago što sada možemo da se povežemo, a ti si me proveo kroz listu svih gostiju koje si imao u poslednjih skoro 300 epizoda u poslednjih 5 godina i ne bih mogao biti srećniji zbog tebe i tvoje supruge i celog tvog tima. Neverovatno.

A, hvala ti, čoveče. I, uh, pružio si mi moje prvo Vimbldonsko iskustvo. Video sam te kako igraš na centralnom terenu. Bilo je neverovatno. Mislim, šališ se? Bilo je kao da si ih razbio. Očigledno si pobedio. Uh, ali bilo je to tako briljantno iskustvo videti te kako igraš nakon što sam razumeo tvoju psihologiju. I mislim da je to ono što sam kod tebe vremenom poštovao, da si zaista naporno radio na svojoj unutrašnjoj igri koliko i na svojoj spoljašnjoj igri. I mislim da si jedan od onih retkih sportista koji su podigli svest radeći na sopstvenoj svesti.

Tako da danas želim da zaronim duboko u to i želim odmah da počnem. Želeo sam da počnem tako što ću te pitati šta je bilo potrebno da postaneš Novak Đoković? Kao, šta je zapravo bilo potrebno da postaneš ti iznutra?

Znaš, pomenuo si da sam posvetio mnogo vremena i pažnje unutrašnjem radu i, znaš, bio sam blagosloven i zaista srećan na neki način što sam bio okružen određenim ljudima u vrlo ranim fazama moje karijere i života koji su me usmerili u ovom pravcu brige o sebi, holističkog pristupa, multidisciplinarnog pristupa pripremi, prevenciji, oporavku, kako fizičkom, tako i mentalnom i emocionalnom. U to vreme, jer sam bio tako mlad, nisam to razumeo i nije mi trebalo detaljno objašnjavati u tom trenutku. Verovao sam, znaš, mojoj teniskoj majci, kako volim da je zovem, preminula je pre 13 godina, ali ona je bila ta koja mi je zaista predstavila ovaj holistički koncept.

Znaš, išao sam u školu, a tada sam imao samo 9 ili 10 godina i trenirao sam sa njom možda dva ili tri puta nedeljno individualno tenis, a onda bih imao grupne sesije. Moji roditelji su joj, znaš, dovoljno verovali da joj dozvole da direktno učestvuje u mom odrastanju. Tako da me je obrazovala i van teniskog terena. Vrlo često me je vodila, uh, barem dva puta nedeljno u svoju kuću gde bismo gledali snimke svih velikana, i muških i ženskih tenisera. Tu su počele moje imitacije. Znaš, ljudi me, znaš, i dan danas pitaju, znaš, kada ćeš raditi imitacije? I, znaš, nisam to radio. Radio sam to rano u karijeri i bilo je zabavno. Bilo je viralno i ljudima se svidelo. A onda sam dobio malo zlih pogleda u svlačionici i nekako sam osetio, znaš, možda prelazim granicu. Iznutra. Zato sam prestao. Ali tu je počelo. I ja sam, znaš, zaista pokušavao da usvojim sve sjajne stvari koje sam mogao da vidim. I imam neku vrstu fotogeničnog pamćenja. I ja sam vrlo vizuelna osoba. I to je bilo nešto što se nekako očekivalo, što je nekako uobičajeno, ono što radiš sa decom, znaš, ili sa mladim sportistima, zar ne? Gledaš video snimke, pokušavaš da analiziraš, pokušavaš da razgovaraš.

Ali onda me je naterala da slušam klasičnu muziku. I rekla je da je vrlo važno da to radiš skoro svakodnevno. Slušaj klasičnu muziku dok pišeš svoj dnevnik, dok se, znaš, spremaš za spavanje ili u bilo koje doba dana, ali posebno u tim trenucima, i, znaš, svidelo mi se. Nisam razumeo svrhu toga, ali, znaš, svidelo mi se. I tako bismo gledali snimke i slušali ovu muziku, a onda bismo čitali poeziju i onda bismo radili vežbu vizualizacije. U to vreme mi to nije bilo predstavljeno kao takvo, ali bi ona jednostavno rekla na vrlo jednostavan način koji bi razumeo dečak, desetogodišnji dečak, samo zatvori oči i razmisli kako želiš da igraš tenis i razmisli kada si najsrećniji.

I tako je počelo u vrlo ranom uzrastu i tako sam joj večno zahvalan što mi je to usadila i naučila me, znaš, kako da vidim život u osnovi i da razumem da tenis, kao individualni sport, naravno, je takođe drugačiji jer nemaš nikoga da te zameni ako nešto krene loše, znaš, tokom meča moraš da nađeš način, tako da mislim da to zahteva više odgovornosti od tebe na dnevnoj bazi da se pripremiš za najveću bitku interno i takođe eksterno, naravno, sa svojim protivnikom i sa svime što se dešava okolo. Ali, znaš, tako me je naučila da zaista razumem da tenis nije samo udaranje teniske loptice preko mreže i brojanje rezultata i sanjanje o ovim dostignućima i osvajanju Vimbldona kao našeg svetog grala tenisa. Ali to je više od toga. I mogu da koristim tenis kao platformu da se razvijem u bolje ljudsko biće. U tom trenutku to nisam razumeo. Ali onda, kako sam stario i postajao zreliji, počeo sam da razumem važnost svih ovih praksi i počeo sam da se širim na svaku od ovih tema kroz koje sam prolazio sa njom.

A onda sam, znaš, počeo da se bavim jogom. Počeo sam da ulazim u pokret u hrišćanstvo ili kao hrišćanin. Vrlo sam ponosan na svoju religiju. Ali u isto vreme, vrlo sam otvoren da, znaš, prihvatim sve što me može naučiti, znaš, iz drugih religija i iz duhovnosti u celini. Tako da sam po prirodi vrlo radoznao. Tako da sam zaista uvek tražio nove načine da poboljšam sebe i poboljšam svoj život na ovoj planeti, znaš, i bio sam vrlo srećan što sam u osnovi imao taj prostor i od svojih roditelja. To je neka vrsta samootkrivanja kroz brigu o sebi, kroz tenis koji je zaista konzumirao veći deo mog života. Um, mislim, i dalje to radi, naravno, ne u toj meri, mislim, imam dvoje dece, imam porodicu i druge poslove i druge stvari koje me zanimaju. Tako da, znaš, trenutno balansiram između tenisa i ostalih stvari i nekako polako pravim taj prelaz.

Znaš, i dalje igram profesionalni tenis i i dalje doživljavam svoje najgore ja na terenu i svoje najbolje ja. I tako, vraćajući se na tvoj komentar na početku gde si rekao, znaš, da si jedan od sportista koji su se zaista udubili u duhovnost, u razumevanje holističkog pristupa i tako dalje, i mentalno zdravlje, rekao bih da. Ali i dalje iznenađujem i šokiram sebe koliko zapravo još moram da radim na tome i još uvek, pod navodnicima, ne znam dovoljno o tom svetu i bilo mi je zaista teško da prihvatim to, znaš, mislio sam, znaš, od desete godine sam u osnovi počeo da radim na tome i da gradim temelje, ali to se toliko razvilo i transformisalo za mene u smislu kako vidim sebe, kako vidim svet i mislio sam, znaš, možda kada sam bio na vrhuncu karijere i, znaš, osećao sam se nepobedivim i osećao sam se kao da mogu sve, znaš, nekako sam hodao po vodi. Svi to doživljavamo u svojim životima na određeni način i to je sjajan osećaj, ali onda te ego odvede na mesta odakle je teško vratiti se. I možda se ne bi trebalo vratiti odatle. Možda pokušavaš da pronađeš ravnotežu, da pronađeš optimalnu meru koja zaista radi za tebe. Ali trebalo mi je vremena da zaista prihvatim činjenicu da ono što sam naučio, što sam savladao i što radim svakodnevno poslednjih 20 godina ili više, nije nužno garancija da ću uvek pronaći način i da će mi to uvek raditi u ovom određenom periodu mog života i okolnostima sa kojima se suočavam. Tako da je to za mene veliko otkriće jer i dalje pokušavam da to shvatim i da razumem sve ove faktore koji su u igri i koji me svakodnevno izazivaju. I kada govorim iz ove perspektive, to je prelepo putovanje koje pokušavam da prihvatim. Ali kada si uronjen u mračan trenutak, nekako je teško zaista izaći iz toga.

Da. Ne, sviđa mi se to što govoriš jer se u Giti, drevnom tekstu Indije, govori o bojnom polju, a ideja je da si uvek na bojnom polju. I kao što si rekao, na bojnom polju vidiš najbolje od sebe i najgore od sebe.

I često su mi ljudi govorili kada sam se preselio u LA, svi su govorili: „Zašto želiš da budeš u LA-u? Ovde ima toliko materijalizma. Ovde ima toliko, znaš, iluzija.“ A ja sam rekao: „Pa, zapravo, osećam se kao da sam ovde na bojnom polju.“ Dakle, vidim najbolje od sebe i vidim najgore od sebe. I najgore od sebe me podseća da nastavim dalje i da nastavim da radim na sebi. A najbolje od sebe mi omogućava da podelim svoju poruku sa najvećim megafonom na svetu. I tako je to ta dihotomija da, kada tražiš duhovni rast, želiš da budeš na mestu koje te podseća na tvoje slabosti koliko i na tvoje snage. Jer ako si samo podsećen na svoje snage, imaš samo svoj ego. A ako si samo podsećen na svoje slabosti, pa onda bi bio depresivan ili obeshrabren.

Odmah vidim grešku kada zapravo kažem da je to greška mog trenera ili mog fizioterapeuta ili mog kondicionog trenera ili je to bilo čija greška što sam izgubio meč ili što sam igrao na ovaj način. Zato uvek podsećam sebe: hej, preuzmi odgovornost u svoje ruke. Preuzmi sredstva u svoje ruke. Ti kontrolišeš svoj život.

Zaista bih voleo da moja deca mogu da budu u redu sa dosadom, jer je to vreme kada ste zapravo najkreativniji ili je to vreme kada možete da upravljate svojim mislima i svime što ste potiskivali, odvraćajući se telefonom, čime god. Ne možete me ubediti da postoji ijedna osoba na ovoj planeti, čak ni monah na Tibetu koji meditira 24/7 ili pravoslavni hrišćanski sveštenik na svetom ostrvu u Grčkoj koji se moli 24/7, a da ne doživljava neke negativne misli.

Verovatno ste svuda čuli za veštačku inteligenciju i svi moramo biti svesni alata kojima verujemo u ovom novom poglavlju tehnologije. Claude je, ako znate, znate, AI asistent koji se jednostavno oseća drugačije. Dok drugi AI često zvuče kao roboti, Claude je kreiran posebnim istraživanjem koje oblikuje njegov karakter, što znači da Claude jednostavno razume kada je reč o empatiji i emocionalnoj inteligenciji. Zato se milioni ljudi okreću Claude-u za savete o roditeljstvu, savete za sastanke, svesne navike poput vođenja dnevnika, budžetiranja i mnogo, mnogo više. Claude je pažljivo kreiran od strane Anthropic-a i njegovog tima istraživača čija je misija da dizajniraju najsposobnije i najsigurnije sisteme koji stavljaju ljude u centar. Claude možete isprobati besplatno u bilo kom trenutku. A za posebnu ponudu na premium mogućnosti sa Claude Pro, idite na claude.ai/purpose. To je claud.ai/purpose.

Da li osećaš da si u svojoj karijeri postigao sve što si zacrtao kao teniser?

Uh, da. I više od toga, a u isto vreme, i dalje želim da uradim više. I znam da to u velikoj meri dolazi iz dobrog mesta. Mislim, iz mesta svrhe, inspiracije, motivacije, ljubavi prema sportu, strasti prema sportu, strasti da usrećim ljude kada me gledaju. Ako to radim, a imam osećaj da radim tako što sam i dalje aktivno na teniskoj turneji i imam svoju tenisku karijeru, aktivnu tenisku karijeru, i dalje širim tu svetlost igrajući tenis i inspirišući mlađe generacije. To je nešto što dolazi iz dobrog srca, dobrog mesta.

Ali ono što dolazi možda iz, uh, rekao bih, ne nužno lošeg mesta, već manje dobrog mesta. To sam takođe identifikovao kao svoj osećaj da nisam dovoljno dobar. I to seže do samog početka mog života i mog odnosa, posebno sa ocem, i toga da nisam dovoljno radio, da nisam bio dovoljno dobar, uh, itd. itd. Dakle, sada kada pričam o tome, nekako se emotivno vežem za to jer je to još uvek duboko u meni i to je neka vrsta bitke kroz koju i ja često prolazim jer me mnogi ljudi, čak i najbliži ljudi u mom životu, pitaju, znaš, šta više želiš? Znaš, sve si postigao. Šta želiš? Zašto, zašto nastavljaš? A ja im kažem onaj dobar deo koji sam ti rekao, da i dalje zaista snažno osećam da je to u meni i osećam da dok god imam kapacitet ili sposobnost da se takmičim za najveće titule u svom sportu, želim da nastavim. I takođe, delimično, deo koji nisam pomenuo, a koji me inspiriše da nastavim, jeste da testiram svoje granice mentalno i fizički.

Jer kada sam počeo da se probijam u profesionalni tenis, sećam se da kada napuniš 30, počinješ da brojiš dane do penzije. Kao, posle 30, znaš, to je to, otprilike. Iako je bilo nekih izuzetaka, poput Džimija Konorsa, legende naše igre. Mislim da je igrao polufinale ili finale US Opena kada je imao 40 godina, znaš, i dalje, znaš, dominirao je turnejom. Dakle, bilo je vrlo, ali vrlo malo izuzetaka. Danas je drugačije. Zašto? Jer mislim da se briga o telu toliko poboljšala. Mislim, sada ne samo top 10 ili 15 momaka ili devojaka na turneji ima više ljudi u svom timu da se brinu o njima. Imate top 50 ljudi koji se brinu o njima. To je naravno zbog poboljšanja uslova za igrače i, znaš, zarađujemo više generalno. Dakle, to ti omogućava da angažuješ više ljudi koji bi se brinuli o tvom telu. I mislim da je to takođe neka vrsta radoznalosti sa moje strane. Koliko daleko mogu da idem? Znaš, ove godine punim 38, znaš, koliko dugo mogu da pomeram sopstvene granice? I ne osećam da imam granice. I osećam da su granice obično konstrukti u našem umu.

Video sam epizodu koju si radio sa Brajanom Džonsonom pre neki dan i onda je pričao o tome, znaš, on je, po mišljenju mnogih ljudi, vrlo ekstreman, ali, znaš, posvetio je ceo svoj život prikupljanju podataka i razumevanju koji su najbolji uslovi za najduži život koji može da ima za sebe, što mislim da je nešto što je za divljenje i, znaš, dajem mu ogroman kredit za to i razumem jer kao profesionalni sportista, znaš, briga o telu i umu i posvećenost svakodnevnim navikama je tako teška jer kada želiš da promeniš određenu naviku, nauka kaže da je potrebno najmanje 21 dan, zar ne, da mozak počne da razvija, znaš, nove neurone koji se reprogramiraju. Ali ako nemaš pravo okruženje, to će biti vrlo, vrlo izazovno. Tako da je to takođe bila jedna od stvari na koju sam želeo da se osvrnem u tvom pitanju, a to je da je okruženje ono koje može biti vrlo stimulativno za tebe. Može biti zaista podržavajuće ili te može vući dole. Zato je super važno, iako uvek ohrabrujemo sebe da budemo nezavisni u smislu šta radimo, šta jedemo, kako spavamo, kako, znaš, vodimo svoje živote i šta radimo i kako možemo da živimo najbolju moguću verziju svojih života. Ali u isto vreme, mi smo društvena bića.

Mi smo vrlo plemenska bića. I čak i ako je to najmanja zajednica, i dalje želimo da pripadamo toj zajednici. I dalje želimo da nas ta zajednica podržava. Čak i ako je to jedna ili dve osobe, ali to je super važno na kraju dana jer, znaš, donosiš teške odluke.

To su teški izbori jer društvo, kada izađeš tamo, znaš, velika većina mesta gde ideš da jedeš ili ljudi koje vidiš, to je neka vrsta začaranog kruga i oni vode svoj život na određeni način koji se možda ne poklapa ili ne odgovara tvojim izborima koje želiš da napraviš, novim izborima ili možda novim promenama. Tako da je zaista teško, razumeš? Živeti u velikom gradu i odlučiti da želiš da prođeš kroz transformaciono putovanje na dnevnoj bazi, gde si izložen nečemu što je suprotno onome što pokušavaš da postigneš.

Osećam da je to stalno izmišljanje sebe iznova. Znaš, ja sam imao ovakvo vaspitanje, imao sam sjajnu osnovu, i, znaš, postigao sam neverovatne stvari. Sanjao sam da postanem broj jedan na svetu i da postanem šampion Vimbldona. I to je bio moj san. Taj san sam ostvario u roku od dva dana. Osvojio sam Vimbldon i istog dana postao broj jedan na svetu 2011. godine pred svojom porodicom, pred predsednikom Srbije koji je bio tamo. Mislim, to je bilo uz doček stotina hiljada ljudi na povratku. To je, znaš, iskustvo koje se dešava jednom u životu i kada nešto tako veliko uradiš prvi put, to je kao da letiš na Mesec. Mislim, ti nisi... to je neka vrsta van-telesnog iskustva, ali onda sam osetio da moram da postavim nove ciljeve jer sam, znaš, u to vreme 2011. imao 23, 24 godine, pa dobro, šta dalje da radim? Znaš, osećam se kao da sam na vrhuncu svojih moći i želim da... pa onda želim da osvojim više grend slemova, onda želim da osvojim sve grend slemove odjednom, onda želim da osvojim zlatnu medalju za svoju zemlju, onda želim da stvaram istoriju i tako dalje i tako dalje.

Tako da mislim da je um orijentisan na ciljeve, posebno u sportu, ali i u poslu ili bilo čemu zaista, super važan jer je jasnoća, iz mog iskustva, nešto što je esencijalno da bi se imalo i mir uma i mirno srce, da znaš šta radiš i da postaviš svoje ciljeve, kratkoročne ciljeve, dugoročne ciljeve i da tačno znaš strategiju koju treba da primeniš da bi ih postigao i da se okružiš ljudima koji te podržavaju, ali i ljudima koji ti govore ono što ne želiš da čuješ, znaš, dajući ti konstruktivnu kritiku ili možda dajući ti nekonstruktivnu kritiku i onda te vrlo spuštajući. Ali to je takođe deo putovanja. To je takođe učenje kako da se podigneš kao feniks i da se uzdigneš i da pokušaš da razviješ debelu kožu, da tako kažem.

Dakle, to je zaista stalan proces. Ne vidim sebe potpuno zadovoljnim, ako je to možda kraći odgovor, jer imam taj deo sebe koji je, uh, znaš, mislim da još uvek mogu više, ali druga strana mene je, naravno, potpuno sam srećan i ponosan i na neki način jedva čekam dan kada ću moći da razmislim o svemu, ali dok sam još u aktivnoj karijeri, nemam vremena. Tenis ima najdužu sezonu od svih sportova. Januar počinje u januaru, završava se skoro krajem novembra. I naravno, na neki način sam zaslužio pravo da budem selektivan sa turnirima na kojima igram. Tako da to radim. Ne igram toliko. Fokusiram se na velike. I pokušavam da inkorporiram sve ove druge stvari u svoju karijeru i u osnovi proširim platformu i koristim svoj glas za druge stvari osim samo teniskog terena. I, znaš, super sam blagosloven što sam u poziciji u kojoj jesam, ali kao što sam rekao, to je stalno putovanje i proces.

Da. Zaista cenim tvoju iskrenost o iskustvu sa tvojim ocem jer mislim da skoro svako ko krene da radi nešto uspešno spolja, svi mi i svako je kanalisao neku vrstu unutrašnje neadekvatnosti ili unutrašnjeg osećaja da nije dovoljno dobar. Kao što si rekao, i hteo sam da pitam kada si prvi put postao svestan toga da imaš taj osećaj da nisi dovoljno dobar, zar ne, i kako si pomogao da se to razvije na najzdraviji mogući način, kakvo je bilo to putovanje da skoro moraš da živiš sa tim jer je tu, ali ne dozvoljavaš da ti bude vodilja.

Pa, u pravu si, ima smisla jer mislim da ako to koristiš kao pravo gorivo, to zapravo može poslužiti kao sjajan motivacioni faktor, zar ne, može te gurati. Može, znaš, stimulisati te da izvučeš najveću količinu potrebne energije na dnevnoj bazi da postigneš svoje ciljeve i da u osnovi živiš svoj san.

Mislim da je za mene to zaista počelo kao nešto što je bilo neizbežno, kao deo okruženja u kojem sam bio. Dotakao sam se toga malo u našem razgovoru pre pet, šest godina. Moje odrastanje sa nekoliko ratova i sankcija i embarga i siromaštva i svega. Tako da sam, znaš, od vrlo mladog uzrasta bio u osnovi primoran da vrlo brzo sazrim jer sam najstariji od trojice braće. Imam dva mlađa brata. Tako da sam kao najstariji sin svom ocu, u osnovi bio u poziciji gde sam morao biti informisan vrlo rano, posebno u uzrastu od 11, 12 godina kada smo imali to bombardovanje i rat i sankcije, to stanje u kojem smo bili kao porodica ili kao ljudi moje zemlje, situacija, okolnosti, moj otac je morao to da mi predstavi na vrlo jasan i zreo način.

Dakle, znaš, jedan od najupečatljivijih trenutaka mog odrastanja i mog detinjstva je kada je doneo 10 nemačkih maraka, a ovu priču sam ispričao mnogo puta, što je ekvivalentno 10 dolara, i rekao je: „To je sve što imamo za našu petočlanu porodicu koja živi u super malom stanu.“ Tu me je pogodilo. Bilo je kao: „U redu, sada moram da preuzmem stvari u svoje ruke kao dvanaestogodišnji dečak na bilo koji način. Bar ono što mogu da uradim je da podržim svoju majku“, možda od nekog tereta koji ona ima tokom dana brinući se o mojim mlađim braćama, i tu me je takođe pogodilo da nemati uspeha nije opcija, moram da uspem, to je u osnovi pitanje postojanja, opstanka moje porodice, tako da mislim da je tu počelo, a onda se tokom godina očigledno transformisalo ili razvilo u drugačiji oblik, ali mislim da je i moj odnos sa ocem često, možda zbog nedostatka strpljenja mog oca ili ljudi oko nas, jer su svi videli da imam talenat.

Dolazio sam iz Srbije koja nije imala tenisku tradiciju, niti tenisku kulturu. Mi smo nacija timskih sportova. Uh, mi smo definitivno sportska nacija. Volimo sport, ali timske sportove. I u tom trenutku, tokom devedesetih, radilo se o preživljavanju. Ljudi su gledali sport, ali nije bilo mnogo podrške za sport. Posebno ne za tenis, vrlo skup sport u to vreme. Izabrao sam najteži sport za svoje roditelje u najtežem vremenu za našu naciju i za moju porodicu. Tako da često nisam putovao jer nismo imali novca, a onda, znaš, očigledno, kao što možeš da zamisliš, Teniski savez nije imao, znaš, novca da me podrži. Tako da je moj otac morao da ide i moli, a onda je takođe pozajmljivao novac, nažalost, čak i od nekih kriminalaca u to vreme tokom devedesetih, a onda bi mu, znaš, rekli – sada je to smešna priča, ali tada nije bila smešna, posebno za njega – ali, znaš, on bi otišao i rekao je da sam prvi put išao u Sjedinjene Države da igram, imao sam 15 godina, išao sam da igram velike juniorske turnire ovde, poput Prince Cupa i Orange Ball-a, to su najveći za uzrast ispod 16 i ispod 18 godina, a takođe, što je još važnije, išao sam sa ocem, nadajući se da ću dobiti sponzorstvo ili, znaš, da me regrutuje jedna od velikih agencija, IMG ili šta god.

Tako da je otišao da traži novac jer nismo imali, pa je otišao da traži 5.000 dolara, i tako su mu ti kriminalci od kojih si mogao da pozajmiš novac, jer banke ti očigledno ne bi dale, rekli, znaš, pitao ih je, znaš, koliko ti se žuri? A on je rekao: „Slušajte, tražim ovaj novac od vas zbog mog sina. On igra tenis. Idemo u Ameriku. Znaš, vratiću ovaj novac u roku od čega god su se dogovorili, mesec ili dva, šta god, 3 meseca.“ Kaže da je kamatna stopa bila 15%. Ali pošto ti se žuri, biće 25. Tako da je moj otac rekao: „U redu, znaš, uzeću ga jer nemam drugu opciju.“

Dakle, i mogu samo da zamislim stres kroz koji je prolazio i pokušavao da vrati taj novac, gde su ga ljudi zaista jurili automobilima, pucnjave u našem glavnom gradu, stvari kroz koje je moj otac prošao, znaš, da bi zaista ne samo preživeo, već i omogućio svima nama da živimo i zaštitio nas i omogućio mi da živim svoj san i da igram najskuplji sport u to vreme za moju zemlju, nešto je za šta sam večno dužan. Ne mogu, nema novca ili nema ničega što može da uzvrati uslugu, da tako kažem. Tako da je, naravno, moj otac uvek moj heroj zbog toga i moj šampion, ali, znaš, osećaj da nisam dovoljno dobar zbog tog stresa i stvari kroz koje je prolazio, a onda je bilo teško jer mi je takođe zadavao teške trenutke ako ne bih igrao dobro i to je kao, a onda sam razumeo, ali u isto vreme sam se plašio, znao sam šta moram da uradim, ali, znaš, teško mi je da to isporučim kada ti treba, to je kao, u redu, moraš da pobediš bez obzira na situaciju. Nije mi to govorio, ali tako se osećalo, i to se tako osećalo godinama.

Zato kažem da uspeh koji sam postigao nije samo zbog mog oca ili mojih roditelja ili mene samog. To je takođe božanska viša sila. Snažno verujem da je bilo intervencije i da je još uvek ima. Postoje više sile koje su mi pomagale u nekim od najtežih trenutaka u mojoj porodici. Ja sam čovek vere i zaista iskreno verujem u Boga i višu duhovnu silu koja interveniše u najtežim trenucima ako otvoriš svoje srce, ako se moliš i ako veruješ u to. Tako da sam to osetio na svojoj koži. Džej, da budem iskren, zaista ne znam kako sam dobio određene mečeve. Ne mogu to objasniti čak ni sa svojim timom nakon što bih završio finale Grend slema protiv Rodžera Federera na Vimbldonu 2019. godine kada je on bio daleko bolji igrač. Spasio sam neke meč lopte i sišao sam sa terena, sve statistike su išle u njegovu korist. Dobio sam meč i samo sam rekao, znaš, i nisam igrao dobro. Nisam se osećao dobro na terenu i samo sam se borio i mučio i pokušavao da ostanem tamo, da ostanem živ. I na kraju sam pobedio u jednom od najepskijih finala u istoriji tenisa. I onda sam, znaš, rekao svojim roditeljima i svojoj porodici i svom timu, rekao sam i svojoj ženi, rekao sam: „Ne znam kako sam dobio ovaj meč. Nemam pojma.“ U isto vreme, duboko u sebi znam da se ta veza dešava i da postoji i ta pomoć. Dakle, postoji mešavina stvari. Zaista je teško objasniti. Ponekad postoji ova božanska moć koja zaista, ako joj dozvoliš, ako veruješ u nju, zaista ti pomaže da izađeš iz nevolje i postigneš stvari.

Koja je bila tvoja tačka povezanosti ili praksa sa tom višom silom koja te drži povezanim? Šta je to bilo za tebe? Postoji toliko različitih tradicija i različitih metoda. Koja je bila metoda za tebe koju nalaziš, posebno u tim trenucima, da si u stanju da se povežeš? Jer smatram da ako si u stanju da se povežeš u zaista teškim vremenima, to znači da nešto radiš u dobrim vremenima jer se ne uključuje iznenada kada ti zatreba. Dakle, koja je bila tvoja posebna praksa, metoda, uh sistem ili teorija koja te je držala povezanim?

Pogodio si u centar sa tim. To je dosledna praksa. Dakle, to je molitva, svesnost, meditacija, svesno disanje, vizualizacija, prisutnost, u osnovi i mnoge druge stvari, kao što su NLP ili, znaš, postoji mnogo različitih tehnika koje sam praktikovao i uvek isprobavao na sebi pre nego što bih ih preporučio nekome drugom.

I tokom godina, razvio sam sopstvenu formulu koja se menja u zavisnosti od osećaja, u zavisnosti od toga da li sam na terenu, da li sam kod kuće, na treningu, šta god da radim. Ali trudim se da to radim kada, znaš, niko ne gleda. I ponekad verbalizujem stvari, ponekad ne. Ponekad zapisujem stvari, ponekad samo internalizujem. Jednostavno zavisi. Ali mislim da je najvažnije na kraju to što nešto radiš.

Zapravo čitam ovu knjigu, uh, jedna od knjiga koje trenutno čitam je, znaš, moć predaje i otpuštanja.

Mhm. To je neverovatna knjiga za mene u ovom trenutku jer mi je zbog mog vaspitanja i zbog mog karaktera i zbog moje životne priče teško da otpustim. Teško mi je da se predam, osim višoj sili. Ali i dalje radim na tome kako da se predam i otpustim određene stvari u odnosu sa bliskim osobama ili u mom odnosu sa tenisom ili, znaš, ako izgubim meč ili turnir, ako prođem kroz krizni period i, znaš, kako da ne držim nešto što me vuče dole ili žaljenje ili, znaš, to je stalan rad, ali ja, ja, ja osećam da ako posvetiš vreme na dnevnoj bazi, šta god ti odgovara, imao si neke od najneverovatnijih, uh, gostiju u svojoj emisiji koji su pričali od neuroznanstvenika do lekara, nutricionista i pričali o zdravim navikama.

Tako da ne želim da govorim kao oni jer nisam stručnjak, ali u svojim oblastima, da tako kažem, u svom životu i iskustvu, osećam se kao stručnjak jer sam isprobao i razvio toliko različitih stvari tokom poslednjih 30 godina i znam šta funkcioniše, a šta ne, na neki način, ali vraćajući se na samu početnu organizaciju, to opet nije garancija da će nastaviti da funkcioniše do kraja mog života, ali znam šta će, to je moje posvećeno vreme u danu ovoj praksi.

Praksa, mentalna praksa, fizička praksa, naravno, aktivna praksa koju radim u teretani, napolju i na teniskom terenu, ili kada ne treniram, i dalje radim stvari. I dalje radim neke joga vežbe. I dalje se istežem. I dalje dišem. I dalje volim či gong i tradicionalnu kinesku medicinu ili kineske tradicionalne prakse. Mislim da su super dobre i važne, da ih možete raditi čak i u svojoj stolici. Uvek postoje načini i neverovatno je danas internet i, mislim, postoji pristup neverovatnim stvarima. Sve što je potrebno je snaga volje da se to uradi i želja da se kaže: „U redu, svesno donosim ovu odluku da promenim svoj život na bolje.“ I počeću sa malim koracima. Super važno.

Teško je. Imate toliko osuda u ovom društvu, u ovom svetu, zar ne? Zaista je teško ljudima, kao što smo pričali o okruženju. Koliko god truda ulažete, a onda dođete sa prijateljima ili sa članovima porodice, i onda počnu da vas osuđuju jer počinjete da se ponašate čudno jer niste normalni. Ne prilagođavate se normama društva, kakve god one bile, jer je to prilično relativno. Znaš, svi smo različiti, ali, znaš, norme društva zapravo nisu zdrave, inače ne bismo bili tu gde jesmo kao svetski ekosistem u celini i kao ljudi i šta radimo našoj planeti itd. Dosta se, uh, buđenja dešava i sjajno je videti tu promenu, ali nije lako ljudima i razumem to i u redu je ne osećati se dobro, to smo čuli mnogo puta, a ponekad, kao što sam rekao, prihvatanje i prihvatanje za mene i otpuštanje činjenice da ne mogu pronaći rešenje za nešto što se dešava u mom mozgu, u mom umu, je takođe u redu.

Biti na mračnom mestu koliko god je potrebno je takođe ljudska stvar, to je takođe deo našeg života. Vidim da postoji i narativ koji mi se ne sviđa niti ga podržavam u našem, recimo, prostoru za wellness, svesnost, dobrobit, gde ga određeni ljudi predstavljaju na takav način da možete misliti samo pozitivne misli i nema mesta za negativne misli, da, znaš, svaka slika ili video koji objave na mreži je nasmejan, to je sjajan život i tako dalje. Mislim, to nije moguće, zar ne? Ne možete me ubediti da postoji ijedna osoba na ovoj planeti, čak ni monah na Tibetu koji meditira 24/7 ili pravoslavni hrišćanski sveštenik na svetom ostrvu u Grčkoj koji se moli 24/7, znaš, mirno izolovan u pećini, a da ne doživljava neke negativne misli. Mhm.

I uvek se vraćam na ono što mi je rekao jedan, uh, jedan od mojih prijatelja, koji je takođe, um, mentalni trener i radio sam sa njim godinama, a jedan od njegovih učitelja je učitelj zen budizma i on često ide u hram u Francuskoj kod svog učitelja i pitao ga je, u jednom od prvih puta kada je bio tamo, uh, na povlačenjima i provodeći vreme u hramu. Kaže: „Kako si tako miran? Znaš, kako to da te ništa zaista ne uznemirava ili ne remeti? Kao da si uvek tako spokojan. Uh, nemaš nikakve negativne misli.“ A on je rekao da je odgovor učitelja da kaže da to nije istina. Kaže: „Verovatno imam više negativnih misli i više izazovnih misli i emocija nego ti. Razlika između tebe i mene je moj trening i moja sposobnost da ne ostanem u tom stanju i u toj emociji dugo vremena.“ Mhm. Tako da ja ostanem u tome sekundama, a ti ostaneš u tome ko zna koliko. Da. Tako je.

Tako da, ja, ja, ja mislim da u tome ima prave mudrosti i sve je u praksi. Mislim, mozak je mišić kao i svaki drugi, čak i svest koja nam dolazi prirodno. Mislim, mi smo svesna duhovna bića. Mi smo duše na ovoj planeti u ovom telu. Ali da bismo se povezali sa svojim pravim ja, moramo proći kroz ove slojeve, konstrukte društva koje nas je na neki način razvilo, oblikovalo. A to zahteva svakodnevnu praksu. I to nije lako. Gledaj, nije lako ne uključiti telefon ili televizor prvu stvar ujutru, već raditi nešto što možda nije toliko zdravo, ali biti posvećen toj praksi ili, znaš, tokom dana imati taj mali jedan, dva, 5, 10, 20 minuta odmora i vremena za razumevanje. Nije lako to raditi, posebno za ljude koji nisu razvili takvu naviku. Ne dolazi prirodno.

Mislim, iako ne volim da dajem savete, kao što smo pričali o tome, ali volim da podelim nešto što funkcioniše kao sugestija, nešto što izuzetno dobro funkcioniše za mene, a onda, i ovo je ludo, čak i u 21. veku pričamo o ovome kao o triku, to bi trebalo da bude svakodnevna stvar, da je prirodna, najprirodnija stvar provoditi vreme u prirodi. Slušati cvrkut ptica, slušati vetar, osetiti vetar, osetiti... Mislim, ako ste pored mora ili okeana, šetajte pored vode ili bilo koje vode ili bare ili jezera, ili jednostavno budite bez telefona i u prirodi, pustite prirodu da radi svoj posao i da vas izleči. I u tome ima mnogo više moći nego što zapravo mislimo.

I, i osetio sam da u najmračnijim trenucima, kada zaista ne želim da radim nijednu od ovih tehnika ili bilo koje vreme u zatvorenom, jednostavno izađem i jednostavno izađem i po mogućnosti hodam uzbrdo. Mhm. Jer osećam da kada hodate uzbrdo, puls vam se očigledno povećava i zbog tog napora ste još prisutniji. Tako da imate još manje vremena da vas misli obuzmu. Dakle, potpuno ste prisutni. A onda kada dođete do određene visoke tačke na vrhu, osećate se dobro zbog sebe jer ste nešto uradili. U prirodi ste. Posvetili ste vreme sebi. Tako da osećam da je to super moćno i često je vrlo potcenjeno.

Razlog zašto volim da čujem o tvojoj praksi je jednostavno zato što mislim, mislim da je um sportiste jedno od najjedinstvenijih mesta na zemlji jer kada se svakodnevno i svake nedelje suočavaš sa ekstremima, i sa oba ekstrema, biti broj jedan i onda izgubiti meč, i, znaš, sve što se dešava, alat koji imaš je jedan od najsvestranijih alata i zato sam postavio to pitanje, samo da razumem šta radiš.

Hteo sam da te pitam, osećam da je jedna od najizazovnijih stvari, a verovatno se sećaš ovoga, kada si bio novi klinac u bloku i igrao si protiv svih legendi, a danas si ti legenda, ti si GOAT, ti si broj jedan koji igra protiv novih klinaca u bloku, i to mora da je tako fascinantno iskustvo proći kroz to, a kada govoriš o moći otpuštanja i moći predaje, želeo sam da nam pričaš o tome, kako je bilo kada si bio novi klinac u bloku i igrao si protiv svojih legendi kojima si se divio, a sada si ti legenda, ti si GOAT, ti si broj jedan koji igra protiv novih klinaca u bloku. Kako to mentalno izgleda?

To je potpuno drugačiji osećaj, očigledno, i drugačija perspektiva. Mislim, kada si tinejdžer koji se probija, i onda, znaš, nalaziš se u zemlji snova kada deliš svlačionicu sa legendama igre ili sa momcima kojima se diviš, svojim najvećim rivalima. Oni kasnije postaju tvoji najveći rivali. Ali u tom trenutku su heroji. Oni su kao, o, Bože. Mislim, ove momke sam gledao na TV-u, a sada sam... Ko je to?

Mislim, gledaj, moj idol dok sam odrastao bio je Pit Sampras. I iako su Pitova igra i moja igra prilično različite, ne znam, voleo sam njegovu pojavu. Voleo sam njegovu sposobnost da se nosi sa pritiskom i kako je igrao najbolji tenis kada je to bilo najvažnije. I to je bio neka vrsta znaka najvećeg šampiona. Mislim, dugo je držao rekord za najviše slemova i nedelja kao broj jedan, itd., dok nisu došli Rodžer i Rafa, naravno, a onda su, naravno, utrli put, a onda, znaš, i njima sam se divio. Čak je i Nadal samo godinu dana stariji od mene, ali je ranije napravio proboj nego ja. Već nekoliko godina je bio na turneji kada sam ja počeo da dolazim i već je bio broj dva na svetu, višestruki osvajač slemova i itd.

Tako da je, naravno, to bilo nekako nadrealno iskustvo za mene i pokušao sam da uživam u tome i da ga prihvatim, ali u isto vreme sam osećao, u redu, sjajno je deliti teren sa ovim momcima, ali želim da ih pobedim, znaš, želim da osvojim najveće titule. Želim da budem broj jedan. Želim da dominiram. Tako da mislim da mi je taj prvi talas na kojem sam jahao pomogao da osvojim svoj prvi slem kada sam imao 19 godina na, uh, Australijan Openu 2008. godine. A onda sam osvojio nekoliko velikih turnira i tako dalje. Dostigao sam broj dva na svetu, ali, znaš, i dalje nisam bio broj jedan. A onda sam imao trogodišnji period. Nisam osvojio slem. Osvajao sam neke velike turnire, ali nisam mogao da osvojim slem. Ova dvojica su me pobeđivala u svakom velikom meču, Federer i Nadal. Promenio sam rekete, znaš, članove tima. Uradio sam sve što sam mogao da nekako pronađem pravu formulu. I borio sam se i fizički. Nisam, znaš, tu sam zapravo imao svoje transformativno putovanje u pogledu ishrane, gde sam izbacio gluten i mlečne proizvode i rafinisani šećer. Do tog trenutka sam jeo sve ove stvari misleći, pa, jedem relativno zdravo. Mislim, relativno zdravo. Mislio sam, znaš, to je ono što znam. Ali onda, znaš, kada sam počeo da radim sa ovim doktorom i on je ukazao...

Van, znate, imate jaku intoleranciju na gluten. To vam remeti creva. Morate to izbaciti. Morate izbaciti mlečne proizvode jer oni stvaraju mnogo upale u vašem telu. Možda ćete moći da ih jedete kasnije, ali ne sada. I rafinirani šećer. Apsolutno. Ne. Dakle, to je bila ogromna promena, ali sam joj se posvetio. I onda sam osetio da me je to pogodilo. U stvari, moja mentalna bistrina, moj oporavak je bio mnogo bolji, moje donošenje odluka na terenu je bilo bolje, itd. Dakle, to je mnogo pomoglo. I naravno, mentalno takođe, radio sam na određenim programima koje sam imao, znate, koji nisu bili baš pozitivni i nisu baš služili svrsi na terenu za pobedu u meču. Tako da je te godine, 2010-2011, doživeo sam ogroman porast energije i transformacije, a ta promena je dovela do niza od 40+ pobeda bez poraza i osvojio sam tri grend slema i postao broj jedan i imao jednu od najboljih sezona u životu, i tu je sve počelo da ide uzlaznom putanjom za mene, a učenje takođe od ovih momaka i mečeva koje smo igrali jedni protiv drugih bilo je nešto što je bilo izuzetno važno za mene u to vreme. Naravno, trudio sam se da unesem što više mogu ovu energiju centralnog terena i svega, i ponekad je bilo preplavljujuće, ali sam takođe bio veoma temeljit u svojoj analizi mečeva nakon toga, čak i ako ne volim nužno da gledam mečeve koje sam izgubio. Ali znate, Kobe Bryant je o tome mnogo pričao, i kada sam lično razgovarao s njim o tome, on bi rekao, jer ja mu kažem Kobe, zaista ne volim, znate, da gledam sebe kako igram loše ili kada sam izgubio, i to mi samo stvara grčeve u stomaku i ne sviđa mi se. A on je rekao, čak i ako su to samo specifični intervali meča koji ste izgubili, koje želite da pogledate, definitivno ih pogledajte i morate to analizirati i morate proći kroz taj osećaj grčeva jer tu učite iz tih grešaka i tu imate priliku da to ispravite na sledećem turniru ili sledećem meču i tako dalje. Tako da je to mnogo pomoglo. I gledam mečeve koje sam izgubio i njihove isečke i određene delove, ali nikada ne gledam poslednji poen. Ne želim da gledam poen kada moj protivnik, znate, udari pesnicom i podigne ruke. Možda je to, ne znam. Praznoverje ili ne, ali to je samo neka vrsta osećaja koji imam. Ali da, ja samo, znate, ta rivalstva su me zaista oblikovala u osobu kakva sam, u igrača kakav sam, i definitivno sam zahvalan za sve što sam doživeo sa ovim momcima.

A sada preokret, sada kada igrate protiv mlađih igrača. Pa, pa, sada je preokret očigledno zanimljivo iskustvo za mene jer, uh, kada su se Feather, Nadal i Murray, moji najveći rivali, povukli, zapravo najskorije, uh, u poslednjoj godini ili dve, deo mene je otišao sa njima i ja zaista osećam to jer i ja sam mislio, pa, neće mi biti teško da nekako preusmerim svoju pažnju u smislu ko su moji glavni rivali na turneji sa njih na nekog drugog. Ali, znate, teško je jer, znate, navikao sam na ova imena, ove momke, ove face 20 godina, a onda dolaze nove face i to je normalna, uh, kako bih rekao, evolucija našeg sporta i normalno je da imate nove generacije koje nekako dolaze i dominiraju turnejom. Doživljavam nešto što nikada ranije nisam doživeo, ali to je u redu. Znate, pokušavam da prihvatim ovo putovanje, ali takođe mislim da je ono što je veoma važno za mene lično i što sam direktno izrazio svim svojim, u suštini, trenutnim rivalima, mladim momcima koji će biti nosioci tenisa u narednoj deceniji, jeste da sam tu za njih da podelim svoje iskustvo, iako je teško jer se suočavamo. Ali ja i dalje osećam da je to na neki način i moja uloga. To je i moja odgovornost. I to je takođe velika prilika za mene da to uradim jer zaista ispunjava moje srce radošću što mogu da prenesem svoja iskustva, svoje znanje, šta god mogu iz svog putovanja novim generacijama jer prirodno tenis treba da postane bolji i svi želimo da tenis postane bolji, da bude bolji i želim da neko obori moj rekord u budućnosti ili sve rekorde. Zašto ne? Mislim, tako bi trebalo da bude. Ako mogu da doprinesem na način na koji mogu da kažem, hej, osim barijera koje smo stvorili u rivalstvu, ako vam treba pomoć sa, ne znam, javnim odnosima, ako je to, znate, marketing, ako je to suočavanje sa spoljnim svetom, to je takođe veoma teško, suočavanje sa anksioznošću, svi to imamo, znate, svi znamo kako je osećati se usamljeno, izneveriti sebe ili izneveriti druge ljude, mentalni izazovi u profesionalnom sportu visokog nivoa su 100% prisutni kod svih. Pitanje je samo kako se nosite sa tim, ko vam je u sistemu podrške ko vam može pomoći. Dakle, osećam da je bilo sjajno kada sam kao dete mogao da pitam neke od momaka koji su igrali na najvišem nivou, znate, neka pitanja koja su me zanimala i samo slušajući od njih dve-tri rečenice o tome kako misle da su se nosili sa tim i kako ih je to pogodilo, bilo je ogromno za mene. Čak i ako ste to čuli od nekog drugog, ali samo slušajući od njih, to ima ovu rezonantnu moć i uticaj i to mi je mnogo pomoglo. Nisam imao to od svojih glavnih rivala u to vreme, ali sam imao od nekih momaka kao što je čak i Lubičić, na primer, koji je bio, znate, kolega hrvatski teniser, i bio je broj tri ili četiri na svetu u to vreme. A ja sam, uh, probijao se kao tinejdžer i delili smo istog teniski trenera. On me je pozitivno uticao da promenim reket ili šemu žica ili žice i sve te male detalje koje možda ne mislite da su možda relevantni, ali ih čujete. Čujete to od njih i onda kažete: "U redu, sada sam spreman da donesem odluku jer verujem u ono što mi govori jer znate, on je dokaz onoga što propoveda u suštini."

Da. Da. To je tako zanimljivo jer mi se sviđa što ste to ponudili. Nedavno sam razgovarao sa Carmelo Anthonyjem, košarkašem iz Niksa i, znate, veoma uspešnim članom Kuće slavnih, i on mi je rekao da u košarci ne nalazi da su mladi igrači toliko otvoreni za treniranje i vođstvo od starijih igrača. Kako to pronalazite u tenisu? Je li otvorenije? Jesu li vam se ljudi vraćali i govorili: "Novak, imam puno pitanja za tebe."

Da, složio bih se sa Carmelom jer i u tenisu, jer je to individualni sport, to ga čini još izolovanijim, samotnjačkim sportom gde ste fokusirani na svoj tim i stvarate svoje okruženje, zajednicu, i isključujete sve ostalo, što je razumljivo, znate, do određenog stepena. Za razliku od, recimo, košarke, mi delimo svlačionicu. Tako da sedimo jedni pored drugih ili se zagrevamo jedni pored drugih, igramo finala najvećeg turnira, što je ludo pomisliti, znate, dok, znate, očigledno košarkaši ili fudbaleri, znate, ovi momci se ne vide dok ne izađu na teren. Mi, znate, gledamo jedni druge, razmenjujemo poglede, članovi naših timova razmenjuju poglede u svlačionici i tako dalje. I tako bitka počinje već tamo. Dakle, sa te tačke gledišta, teško je očekivati da će doći i reći: "Hej, pogledajte, znate, dajte mi neki savet. Kako mogu da vas pobedim?" Ali, ali zato kažem, postoji mnogo više drugih stvari koje mogu biti veoma korisne, kao što je van terena. I da, postoje neki mladi igrači koji su, kako bih rekao, otvoreni, fleksibilniji, znatiželjniji. I mislim da to možda nije toliko o tome, već o tome koliko ste stidljivi ili koliko ste hrabri da zaista, znate, probijete tu granicu i ne bojite se da dođete kod mene ili kod nekoga koga poštujete i kažete: "Hej, mogu li da postavim pitanje?" Znate, češće bih dobijao pitanja preko njihovih timova, preko mojih timova, meni. I onda bih im prišao i rekao: "Hej, možete, znate, možete razgovarati sa mnom. Nema problema." Da, ali znate, ne želim da vas gnjavim i slično. Tako da, da, mislim da je veoma lepo ako postoji ta razmena, čak i ako je kratka, jer nivo zahvalnosti i poštovanja, što mislim da je na kraju najvažnije u sportu, znate, da, svi želimo da pobedimo. Da, svi želimo da budemo najbolji. Da, svi želimo da ostvarimo rekorde u istoriji. Ceniti ono kroz šta prolazi vaš kolega sportista. Biti saosećajan i empatičan prema njemu ili njoj i poštovati proces je nešto što je večno. U vašem srcu, u vašoj duši i u očima svih ostalih ljudi nego bilo koje postignuće ili uspeh. Mislim, barem ja tako vidim.

To mi se sviđa. Ne mogu se više složiti jer uvek pokušavam da podsetim ljude da je jedina osoba koja zaista može da se poistoveti sa vama ta osoba. Kao, vaši konkurenti su jedini ljudi koji se zapravo mogu poistovetiti sa tim kako se osećate jer vaš tim, oni ne mogu u potpunosti da se poistovete. Naravno da mogu da se poistovete, igraju tenis i razumeju igru. Ali oni ne znaju kako je to biti u toj svlačionici pre nego što izađete na teren kada rezultat nije u vašu korist. Čak i ja pričam o tome, čak i u našoj industriji, volim da budem prijatelj sa svima u svojoj industriji i volim da se povežem sa bilo kim sa kim se iskreno slažete jer za mene, ja sam kao, vi ste jedina osoba koja razume kako je to intervjuisati ljude, dobiti javnu kritiku, biti pod lupom, biti oprezan sa onim što govorite, znate, šta god to bilo, i ako niste prijatelj sa vama, imam svoje prijatelje iz Londona odakle sam, koje volim, i svoje najbolje prijatelje, ali oni ne znaju kako je to raditi ovo, zar ne? I tako u ovom delu mog života, postoji razlika. Pitam se za vas, prošli ste kroz i želim da razgovaramo o nekim zaista ključnim trenucima. Prošli ste kroz toliko povreda, poraza, svega toga u ovoj fazi vaše karijere kada ste toliko postigli, toliko ste prošli. Šta vam prolazi kroz glavu kada izgubite? Sada odgovorite na to, ali samo želim da se osvrnem na ono što ste rekli o industriji jer mislim da je to super važno. Uh um, i to je mentalitet, pravi mentalitet i filozofija, umesto podele, to je jedinstvo, to je saradnja, to je razumevanje, to je podrška, to je poštovanje, to je zahvalnost, to je okupljanje, to je zajednički rast industrije, razumevanje da ste svi, da, vi ste konkurenti, mislim, čak i u vašoj industriji, takmičite se za publiku i tako dalje, i postoji mnogo, znate, podkasta tamo i to je razumljivo do određenog stepena da, znate, postoje određene formule koje ste razvili i alate koje želite da zadržite za sebe, što je 100% razumljivo, ali u isto vreme, sveukupno, iz opšte perspektive stvari, mi smo deo iste industrije, moramo da rastemo, moramo da podignemo tu svest, tako da ja to vidim i za tenis, znate, u sportu, čak i više, takmičenje i neka vrsta žestokog mentaliteta je toliko prisutna do te mere da, na primer, u košarci, volim košarku, znate, Srbija je zemlja košarke, to je naš, znate, nacionalni sport broj jedan, i imate, pa, namerno možda, u sred borbe ispod obruča, boreći se za skok, povredite nekoga, i to nekoga, udarite nekoga, u redu, i taj neko je pao, i vidite ga u bolovima, i ne priđete mu i ne pružite mu ruku i kažete: "Hej, čoveče, izvini, idemo, ne vidim kako to otkriva vašu slabost jer mislim da je to u centru svega. To je kao, ne pokazujte svoju slabost, ne pokazujte svoju ranjivost, budite jaki, budite čvrsti, šta god. Naravno, moramo biti čvrsti, biti jaki, biti šta god, biti žestoki u smislu želje za pobedom i pronalaženja načina za pobedu. Ali to ne znači da ne možemo biti i ljudska bića, da, ako sam vam nešto uradio u kontaktnom sportu kao što je košarka, ako je to faul ili nešto slično, hej, samo mu pružite ruku na sekundu i kažite, šta god, idemo, nastavimo, to ne znači da se nećete boriti sledećeg minuta.

Da. Dakle, to je deo koji ne razumem u potpunosti ili ne podržavam, ali zato, mislim, okupljanje i zaista pokazivanje tog poštovanja, čak i ako je, znate, pre utakmice i posle utakmice, zaista odjekuje kod ljudi, šalje dobru poruku u celini i mislim da poboljšava sport i zbližava ljude. Sada, na vaše pitanje o gubitku meča, zar ne? To je bilo, da. Na ovoj fazi vaše karijere, osećam da ste, očigledno smo razgovarali o tome. Zadovoljni ste. Uspeli ste. Vratili ste se sa, recimo, zaostatka u poenima, i ja pokušavam da uđem u vaš um, gde je on danas i kako se razvijao tokom vremena. Kao, kako se sada oseća kada izgubite, kada imate rani izlazak? Kao, kako se to sada oseća u poređenju sa pre?

Teško, teško kao i pre. Da. Ponekad nema pravila. Ponekad mi treba sat vremena, ponekad pola dana, ponekad dan, ponekad nedelju da pređem preko gubitka. Mislim, zaista zavisi. Ali odmah posle meča, znate, ja bih, ako moram kratko da razmislim o meču sa svojim timom, ali samo želim da budem ostavljen na miru. Da. Samo moram da prođem kroz svoj proces. Ne volim čavrljanje, mali razgovor, pokušaje da mi podignete duh odmah posle meča. Samo želim da mi daju malo vremena. Moram da se izolujem, odem u svoju sobu, izađem napolje, prošetam, šta god da je, znate, samo da izbacim paru. A onda kada to uradim, onda sam spreman da, znate, razgovaram, družim se i slično. Ne znam da li je to nešto dobro ili ne uopšte. Ali to sam ja. Osećam da mi je zaista teško da svarim da sam izgubio meč. Kao što sam rekao, ponekad traje duže, ponekad kraće da se izvučem iz toga. Ali definitivno mi treba nekoliko sati da nikoga ne vidim. Kao, zagrlim svoju decu. Ako vidim svoju decu, znate, moja deca ponekad u tim nekoliko sati, oni me uhvate i kažu: "Tata, moramo ovo da uradimo. Moraš me odvesti tamo i slično." Tako da deca imaju dozvolu da uđu u moj prostor, ali znate, bilo ko drugi, samo mi treba malo vremena i ja. Samo mislim da je ponekad neophodno imati to, a usamljenost nije nužno loša. I mislim da svi treba da naučimo kako da prihvatimo usamljenost i da uživamo u tome da budemo sami, ne znači da moramo ići u potpunu krajnost, ali mora biti uravnoteženo i optimalno, ali moramo stvoriti to vreme za sebe jer je i dosada dobra, znate, dosada je nešto veoma zanimljivo, znate, što takođe vidim kod svoje dece, posebno kod mog sina, koji mi stalno govori, ima 10 godina i kaže mi, pre nekoliko dana smo bili kod mojih roditelja na selu pored jezera i bili smo sami, i igrali smo različite igre, igrali smo ping pong, radili smo kajak na jezeru. Tako da smo igrali fudbal. Tako da smo imali prilično aktivnih nekoliko sati prvih nekoliko sati dana. A onda sam ja radio nešto drugo. Ne znam šta sam radio. A onda je on došao kod mene. Kaže: "Tata, dosadno mi je." A onda sam ga naterao da sedne sa mnom i onda sam rekao: "Ali sine, u redu je ponekad biti dosadno. Pre svega, imao si sjajno aktivno jutro i uradio si mnogo stvari. I drugo, znate, kada ti je dosadno, to ne znači da moraš odmah da uzmeš knjigu ili ekran ili bilo šta drugo. Takođe moraš naučiti da budeš sa svojim mislima. A ako ti nije prijatno da ti je dosadno u zatvorenom, izađi napolje. Sedni na stolicu i popij nešto i samo gledaj u nebo. I mislim da je to mnogo lakše reći nego učiniti. I ja zaista bih voleo da moja deca mogu da budu u redu sa tim što im je dosadno, jer to je vreme kada ste zapravo najkreativniji ili to je vreme kada možete da upravljate svojim mislima i svime što ste potiskivali ometajući se telefonom, čime god. Oni nemaju telefone, moja deca, imaju 10 i 7 godina, i to je druga priča. Ali, znate, to je borba, ali je važna, mislim da je super važna, posebno za njih u ovom mladom dobu, da razumeju i razviju vezu sa prirodom, sa spoljnim svetom, sa aktivnošću, sa svim tim stvarima, a onda je neizbežno, znate, uskoro će doći trenutak kada će imati ekrane i, pa, oni će se uklopiti u norme društva, ali barem ću biti miran kao roditelj da sam uradio ono što mogu da im usadim neke temeljne stvari koje će ceniti, možda ne sada, ali kasnije u životu. Mislim takođe, znate, kada izgubim meč, želim da me nešto ometa. Želim svoj telefon. Želim nešto da gledam, nešto da čitam. Želim da se ometam. I to je jedna od loših navika koje imam. Dakle, to je borba za mene. I obično kako pobedim u toj borbi je samo da izađem napolje. I ili ne uzmem telefon, ostavim ga, ili ako ga uzmem, samo ako sam u gradu, samo ću nešto slušati, slušati Jay Shetty-jev podkast "On Purpose", ili ću nešto uraditi, znate, samo, ili obično ću slušati muziku, znate, opuštajuću, samo da se smirim. Više bih voleo da ne slušam ništa i samo da budem uronjen u ono što je napolju i pokušavam da nađem park, pokušavam da nađem nešto prirodno, znate, i mislim da to mnogo pomaže. Ali treba mi moje vreme.

Da, to mi potvrđuje jer ako mi je teško, uvek sam shvatio da kada sam sam, prvo moram da shvatim kako se osećam u vezi nečega pre nego što čujem osećanja svih ostalih, zar ne? jer inače nečije osećanje me neće zadovoljiti. Tako da, čak i ako neko kaže, i pretpostavljam da to govorite. Ako mi neko priđe i kaže: "Oh J, ali sve će biti u redu." Kao da ako ja to ne osećam i ako u to ne verujem, nije važno koliko puta neko to kaže. I naravno, namera je dobra za tu osobu. Ali teško je to videti u datom trenutku.

Ispravno. I mislim da, što se tiče ometanja, ne mislim da su ometanja nužno 100% super negativna. I objasniću. Mislim da je mnogim ljudima potreban trenutak, bez obzira koliko taj trenutak traje, izgleda kao da se ometaju, kao kad ja to radim, ali ja samo vraćam sebe u centar, šta god to bilo. U redu. A onda sam spreman da uradim neku drugu vežbu disanja ili šta god, ili mogu da se družim. Mogu da počnem da razgovaram sa ljudima. Da. I radim druge stvari. Tako da ne mislim da je to nužno loše, osim ako nemate kontrolu nad tim. Osim ako vas to ne odnese satima i satima igranja igrica ili boravka na društvenim mrežama, ako je to onda nije dobro. Da. Onda nije dobro jer onda remetite svoj ritam. Pa, ono što radite je da remetite obrazac, zar ne? Tako da, umesto da ste tamo, a onda ponovo igrate igru u svojoj glavi i budete loši prema sebi i negativni, i tako remetite taj obrazac ometanjem, i onda je to dobra stvar jer onda ne upadate u tu spiralu i nije kao da proveravate šta su ljudi rekli u komentarima o igri, zar ne? Isključujete se iz igre.

Isključujem se. Pa, stvar je u tome da ako ste na društvenim mrežama, što ja takođe imam tendenciju da radim, čak i ako ne želim, ali deo mene to želi. Takođe je mesto gde nalazim neke kratke isečke onoga što se dogodilo u meču i onda nekako analiziram šta se dogodilo i kako sam, zašto sam uradio ono što sam uradio ili šta god, šta sam mogao bolje da uradim. A onda vidim, očigledno ove šokantne naslove kao što su Đoković je ispao, znate, izgubio je. Mislim, kakav šok, rano, blabla blabla. onda se naljutim i onda to isključim. Pravo. Tako da čak ni ne dolazim do komentara ili sekcije ili bilo čega sličnog. Onda to ostavim za neko vreme. A onda ono što radite je da menjate to stanje u kojem ste. Jer ako ste zaista uzbuđeni u tom trenutku, skoro ćete eksplodirati. To nije dobro. Mislim, kako možete imati racionalan razgovor sa bilo kim ako ste u tom stanju? A onda obično u tom stanju, ako počnete da donosite odluke kada ste vruće glave, to takođe nije dobro. Mislim da su ovo načini, ako možete, da se ohladite, a onda, mislim, hladan tuš je nešto što takođe radim ponekad kada sam vruće glave, što mislim da takođe pomaže sa biologijom i mislim da fiziologija samo pomaže mom umu, mom mozgu da se smiri, a onda sam u stanju da se bavim temama kojima želim da se bavim.

To je skoro kao ono što je potrebno da se emocionalno regulišete. Da. A ako odmah pređete na analizu igre ili razgovor o njoj, vaše srce lupa, disanje vam je plitko, ponovo proživljavate promašeni udarac, i odjednom ste preplavljeni svim istim emocijama. I tako ponekad morate to da smirite pre nego što to možete efikasno da uradite. Ima puno smisla. Ali ono što volim da čujem, što volim kod svih svojih omiljenih sportista, a vi ste definitivno, znate, kada razmišljam o svojim omiljenim sportistima, vi ste u tenisu, Kristijano u fudbalu, Luis Hamilton u F1. Ljudi se ponekad rugaju Kristijanu na internetu jer još uvek plače kada izgubi. Volim to. Kao fan, volim to. Kao, volim da vidim da plače posle toliko vremena. Kao, znate, on je najbolji strelac na svetu. On je, po mom mišljenju, postigao sve što je mogao. Igrao je neverovatno za svoju zemlju, isto kao i vi. Ali kao da još uvek plače, a utakmica nije ni Liga šampiona. On brine. Da, on brine. Tačno. On brine i ja se slažem sa vama. Mislim, pa, to je poenta koju smo raspravljali, posebno u muškom profesionalnom sportu, nema mesta za ranjivost, jer to pokazuje slabost. Slabost vas iskorišćava, a kada vas nešto iskoristi, onda ste ranjivi da, izgubite meč ili igru ili šta god. Mislim, to je narativ. Kada plačete, vi ste, da, često smatrani veoma slabim muškarcem, i ja sam imao isti stav prilično dugo, moram reći, i promenio sam to pre oko 10 godina. U mom vaspitanju nije bilo mesta za emocije, bilo je samo kao ozbiljno, moram da uradim svoj posao i moram da budem uspešan, bez mesta za greške, itd. Ali to takođe, mislim, dolazi iz mog doma, gde nisam imao taj odnos gde bih, kada bih plakao, bio, znate, sa svojim ocem, posebno, da bih se osećao sigurno, ne bih se osećao tako, i tako sam morao da ne plačem i budem jak, a onda sam morao da se zatvorim, znate, i do te mere da nisam mogao da izrazim sebe emocionalno. Nisam u to vreme, kada sam počeo da izlazim sa svojom devojkom, tadašnjom ženom, znate, bilo mi je teško da izrazim ono što osećam, iako sam veoma pričljiva osoba, veoma sam, znate, volim da komuniciram i osećam se veoma pristupačno u tom smislu. Ali dugo je to bio, znate, narativ, posebno u, znate, muškom sportu, kao što smo razgovarali. Tako da mi se to sviđa kod Kristijana, jer na kraju krajeva, znate, on daje sve od sebe na terenu za svoj tim, za navijače, i to na kraju treba poštovati jer momak u njegovim godinama, 40, posle svega što je postigao, još uvek ide, još uvek želi da pobedi u ligi koja je daleko slabija od najboljih liga u Evropi, znate, ali on još uvek ima ovaj šampionski mentalitet i uvek će ga imati dok igra. Tako da, da, apsolutno mu svaka čast za to i rezoniram sa tim, i plakao sam mnogo puta posle svojih poraza u svlačionici, ali i na terenu, posebno posle poraza na Olimpijskim igrama za svoju zemlju ili Dejvis kupu kada igram za svoju zemlju, to je čak i jači intenzitet emocija kroz koje prolazite jer ne igrate samo za sebe na taj način. Mislim, kada igram sve turnire, uvek predstavljam svoju zemlju. Ali ovde u ovim zvaničnim timskim takmičenjima ili na Olimpijskim igrama, još više je naglašen značaj vaše zemlje, nošenja tih boja, znate, na rukavu ili u srcu. Tako da kada izgubite, osećate se, znate, tako ste nisko i ceo svet se srušio. Veoma sam srećan što sam uspeo da osvojim zlatnu medalju za svoju zemlju prošle godine na Olimpijskim igrama u Parizu, jer je to bio dugogodišnji san. A Olimpijske igre su tako posebne. Znate, svake četiri godine, znam da je LA sledeći, naravno. Moja želja je da uspem da igram u LA. Mislim, nadam se da ću još uvek igrati da bih mogao da učestvujem.

Da, i ja se nadam. Bilo bi zabavno moći da vas gledam lokalno jednom. I imamo i Svetsko prvenstvo u fudbalu koje dolazi u Ameriku. Tako da, to je uzbudljivo vreme. Ali ne, to je, volim i to da čujem. Baš kao kada igrate za sebe, izneverite sebe. Izneverite navijače. Ali kada igrate za svoju zemlju, izneverite zemlju. I znate, niko ne želi da izneveri svoju zemlju. Niko ne želi, znate, svi žele da se dobro predstave. I mislim da ponekad na nacionalnom nivou, sportisti prolaze zaista teško kada izgube za svoju zemlju. Da. To je jedan od najtežih osećaja jer, da. To je drugačija emocija. I mislim da zaboravljamo kao navijači i sledbenici, zaboravljamo ljudsko iskustvo. Da.

Ne, naravno. Mislim, pogledajte, veoma smo blagosloveni kao sportisti na najvišem nivou što možemo da igramo sport koji smo zavoleli, jer ako ne svi, onda super većina profesionalnih sportista igra te sportove na najvišem nivou. uh, jer kada su bili deca, želeli su da igraju tenis, košarku, fudbal, šta god. Zaljubili su se i to je ljubav i strast prema igri koja vas pokreće. Tako da je važno to reći jer smo mi, sigurno, srećni. Ali u isto vreme, osećamo da kroz sport možemo da se povežemo sa ljudima, a ljudi mogu da se povežu sa vrlinama koje sport i vrednosti koje sport predstavlja, pomažu im u svakodnevnom životu. Mislim da to nije nešto o čemu se mnogo govori.

Da, slažem se sa tim zašto su naši sportovi toliko popularni? Zašto se ljudi poistovećuju sa sportistima? To je zbog te borbenosti, zbog te bitke. Svi prolazimo kroz unutrašnju borbu svakodnevno. I u sportu, naravno, možemo da se divimo osobinama sportiste, veštinama, talentu i sposobnostima, ali u isto vreme, mi se takođe poistovećujemo sa tim sportistima. Mi se osećamo kao, wow, znate, da ova igra ili meč, na neki način, predstavlja sažetak svakodnevnog života ili sažetak života u sat ili dva ili tri, gde počinjete na početku, čak i tada završite, znate, pobedom ili porazom, ali u procesu ili putovanju meča i igre prolazite kroz uspone i padove, prolazite, a posebno u individualnim sportovima, prolazite, pomenuli ste Luisa Hamiltona, još jednu veliku legendu. Prolazite kroz tu bitku, znate, pokušavajući da pobedite u toj unutrašnjoj borbi gde prolazite kroz svoje sumnje, svoje brige, svoje strahove. Tako da svi ti elementi su deo svakodnevnog života svake osobe i zato mislim da se ljudi poistovećuju sa sportom, a takođe, kada idu da gledaju sport uživo, posebno, ali i kada ga gledaju na TV-u, osećam da mogu, jer su toliko povezani sa zajednicom tog kluba ili tog sportiste ili šta god to bilo, osećaju da svi njihovi problemi prestaju, barem na ta sat-dva-tri sata koliko gledaju. I osećaju da mogu takođe, kada gledaju, mislim da je to moje zapažanje i iskustvo sa teniskim navijačima, na primer, ili, mislim, naravno, gledam košarku uživo, kao i drugi navijači drugih sportova, jeste da tu osećaju da mogu da se oslobode emocija i tereta koji ih nekako opterećuju, a ponekad to ide do ekstremnog nivoa gde ljudi počinju zaista da psuju i svađaju se i bacaju stvari na sportiste i ponašaju se zaista loše kao huligani. I to je očigledno deo koji ne podržavam. Ali mogu da vidim da postoji mnogo ljudi kojima, zato, nakon utakmice, ili se osećaju iscrpljeno ili se osećaju energično. M Oni ili se osećaju kao da su nekako sakupili tu energiju sa stadiona ili se osećaju kao da su potpuno, kao izduvani balon jer su prošli kroz ludu intenzivnost emocija i poistovećuju se. Prate svaki poen i svaku sekundu igre, a onda na kraju, naravno, ako njihov tim izgubi, to je velika razlika nego kada pobede. Ali to je samo ta identifikacija koja se dešava, a koja je, mislim, super jaka i zašto je sport tako važan za društvo i zašto ga ljudi smatraju nečim veoma popularnim i važnim za njih. I zaista sam srećan što vodite taj razgovor jer mislim da to može imati, čak i kao dete, odrastao sam igrajući sport, nikada nisam bio dovoljno dobar da igram na bilo kom polufinalnom ili čak profesionalnom nivou, ali sport je stvorio disciplinu u mom životu, čak i kod nekoga ko nije bio, znate, tako plodan u sportu, stvorio je disciplinu, stvorio je timski rad ako ste igrali timski sport, stvorio je tačnost, stvorio je posvećenost, stvorio je pojavljivanje, bilo je toliko zdravih, vrednih muških osobina, kao i za žene. I zanimljivo je ono što kažete o tome da ide u toksičnom smeru, jer mislim da je to bilo poslednje Evropsko prvenstvo ili Svetsko prvenstvo, i postojala je statistika o tome kako se nasilje u porodici u Engleskoj povećava ako Engleska izgubi, ali se povećava još više ako Engleska pobedi. Oh, wow. Jer ljudi više piju kada pobede. Pravo. I to je samo šokantno da vidite tu povezanost. I zato mislim da je još važnije da se te pozitivne poruke iz sporta prenesu, kako ne bismo imali takvu statistiku, a to je specifično vezano za fudbal. Da, naravno. Um, ali Ne, to je super važno i mislim, ali u fudbalu je daleko ekstremnije nego u tenisu u smislu, teniskih ultra navijača i, znate, vrste, uh, praćenja i, uh, biti tako ultra odan navijač. Mislim, oni bukvalno žive za to cele godine, što mislim da je lepo kada vidite koreografije nekih navijača na košarkaškim ili fudbalskim utakmicama i to je samo, to je umetnost. To je lepo, znate, a onda ta energija kada hiljade i desetine hiljada ljudi počnu da pevaju zajedno za svoj klub. Mislim, to je neverovatan osećaj. Zato svi volimo da budemo prisutni da to doživimo jer na kraju, ljudska bića vole da doživljavaju stvari jer to ispunjava naš život, a sport nam to omogućava. Omogućava nam da doživimo neku neverovatnu entuzijastičnu, uzbudljivu vrstu, uzdižuće energije, radosti, ali takođe i tuge ili anksioznosti i tako dalje, i tako sve te emocije kroz koje prolazite su samo neverovatna škola života na neki način. Ali ste u pravu, znate, takođe uči profesionalni sport, veliku dozu discipline, a takođe i duh nikada ne odustajanja, za koji mislim da je važan za ljude, jer danas u društvu, jer se mnogo ljudi prilagođava, da bi bili udobni, da, znate, uvek postoji, znate, nešto što mogu da uradim drugačije, ne završavaju stvari, tako da je važno da se podsetite da budete posvećeni i da ne odustajete i da verujete da ste postigli nešto što ste sebi postavili. I, da, sportovi definitivno šalju te vrednosti i u pravu ste, važno je uvek to naglašavati.

Da. Jedna od mojih omiljenih priča o tom mentalitetu nikada ne odustajanja je priča koju Vanessa Bryant priča nakon tragične smrti Kobe Bryanta. I rekla je da je Kobe igrao kroz mnoge utakmice, posebno finala, kada je bio povređen. Da. I ona bi ga pitala i rekla: "Zašto igraš kada si povređen? Trebalo bi samo da ne igraš. Kao, u redu je." A on bi rekao da ako ne igram, biće tamo jedan navijač koji je uštedeo da gleda ovu utakmicu i oni mogu da dođu samo na jednu utakmicu u životu jer je skupo dobiti mesta. I oni su uštedeli da gledaju mene kako igram. I ako ne igram, oni me neće videti kako igram. I tako, ja ću igrati uprkos povredi. I ja sam kao, kada čujete takve priče o sportistima koji rade neverovatne stvari, mislite, vau, to je moć, to je motivacija. Hteo sam da vas pitam, mislim, igrali ste kroz i prevazišli neke teške povrede. Koja je najgora povreda koju ste morali da prevaziđete da biste se vratili na vrh? Imao sam operaciju lakta 2017. godine i nekako sam imao tu povredu godinu i po dana i pokušao sam, ja obično ne pijem antiinflamatorne lekove, ne volim te tablete ili injekcije kortizona ili bilo šta slično. Osećam da to samo maskira problem. Ali znate, ponekad ako zaista, znate, u tenisu ponekad igramo pet-šest dana zaredom i nemate drugu opciju, i ako želite da ostanete u turniru, morate to da uradite. Tako da sam to radio oko godinu dana, igrajući pod tim pilulama, svaki meč, do te mere da nisam osećao bol. Zapravo, osećao sam bol čak i ako sam uzimao punu dozu antiinflamatornih lekova, i to je bio znak za mene da moram, znate, da to operišem, da moram nešto drugačije da uradim. Napravio sam nekako, malo vremena za sebe i obećao sam da neću operisati tokom svoje karijere, da neću praviti nikakvu operaciju, i to je bilo, osećao sam da sam izneverio sebe. Plakao sam danima što sam pristao na operaciju, ali operacija je urađena veoma dobro. Plakali ste danima. Da, jer sam osećao da sam izneverio sebe. Rekao sam, znate, želeo sam da prođem kroz celu svoju karijeru bez jedne operacije. Ali se dogodilo i imao sam artroskopsku intervenciju na kolenu prošle godine tokom meča na Rolan Garosu, zapravo u osmini finala. Pobedio sam u pet setova posle četiri i nešto sata. Ali sam, bio sam, vodio sam u setu i po udobno u osmini finala. A onda sam osetio klik. Bilo je nešto. Bilo je veoma čudno. I nikada nisam imao povredu kolena, srećom, barem tako ozbiljnu. A onda, znate, počeo sam da igram, ali nisam mogao da stojim na nozi i igrao sam kroz bol. Onda sam pozvao fizioterapeuta i doktora, a onda, znate, on me je dodirivao na tom mestu gde je moj meniskus, i osetio sam, vau, i to je veoma bolno. On kaže, šta želite da uradite? A ja kažem, slušajte, znate, želim da probam. Samo mi dajte najjače lekove protiv bolova koje imate sada, jer sam na terenu, pun stadion, ne mogu samo, želim da probam. Tako su oni to uradili, a posle 30 minuta počeli su da deluju i ja sam nekako preživljavao tih 30 minuta, a onda je bol popustio. Bol je i dalje bio prisutan, ali sam prošao kroz to i pobedio sam u meču i zapravo završio meč sa prilično dobrim osećajem. I dalje sam osećao bol, ali je bio prilično dobar osećaj i bio sam samouveren za četvrtfinale. Dolazilo je za dva dana, ali sledećeg dana sam uradio magnetnu rezonancu i video sam da imam rupturu meniskusa i u suštini sam morao da budem operisan. Tako da sam, povukao sam se sa turnira i uradio sam tu operaciju, a Vimbldon je dolazio za 3 nedelje, a onda je moj tim, još uvek pamtim taj razgovor sa mojim timom na krovu, i na osnovu te priče koju ste mi ispričali o Vanesi i Kobiju, znate, Vanesa je govorila Kobiju, zašto igraš? Ne igraj, kao, to je normalan zaštitnički savet od drage osobe u vašem životu. Isto sam dobio od svih svojih ljudi, od članova moje porodice do članova mog tima, i mog fizioterapeuta sa kojim sam poslednjih 20 godina, rekao mi je, da, znate, normalno je to četiri do šest nedelja i slično, ali znate, imali smo neka čudesna oporavka od nekih sportista, blabla, i moj fizioterapeut je sedeo na krovu našeg hotela, i ceo tim je bio tamo, i rekao je, znam da ni ne razmišljate ni na sekundu da ćete igrati Vimbldon, kao da je to van pitanja. Vau. I nisam ništa rekao. Svi članovi tima su se složili. Nisam ništa rekao. Zapravo, jedna stvar koju sam rekao, rekao sam, razumem šta govorite, ali molim vas, znate, za moje mentalno zdravlje, jer je to Vimbldon, jer je to moj oduvek sanjani turnir, najvažniji turnir, hajde da vidimo kako ide u naredne dve nedelje jer imam tri nedelje do turnira i mogu da se povučem tri, četiri, pet dana pre turnira. Tako da imam oko dve, dve i po nedelje da se igram. U tom trenutku sam bio na štakama.

Tako da, da skratim priču, posvetio sam toliko vremena dnevno oporavku i to je bio zadatak za mene da dokažem čak i najbližim ljudima u mom timu i porodici da greše, da mogu da se oporavim, i to je zaista bila misija, i oporavio sam se i igrao sam finale, i izgubio sam prošlogodišnje finale na Vimbldonu, a onda sam nedelju dana nakon toga došao ponovo u Pariz i igrao Olimpijske igre i osvojio zlatnu medalju. Tako da je to bio najbolji period moje, moje sezone 2024. godine, kada sam zapravo imao operaciju, postoperativni period, jer mi je nešto kliknulo u glavi kada me je moj fizioterapeut isprovocirao i rekao, nemoj ni da razmišljaš, i za mene, ono što sam čuo je, u redu, hvala vam što ste mi dali zadatak, jer sada imam izazov. Sve što mi je trebalo je to. I zapravo, to mi sada treba. Osećam da u ovoj fazi karijere kada pokušavam da se motivišem i nastavim i slično, treba mi izazov. Mislim da sportisti na najvišem nivou, posle toliko vremena, treba da osete izazov. Treba da osete da igraju igru, iako je to naš posao, i sve, ali treba da osetimo da će neko nešto reći, želite da ih demantujete. Michael Jordan je u svom "Last Dance" pričao o tome. On kaže, čak i ako nisam imao nikoga u publici ko priča sranja o meni, ja sam ipak izabrao nekoga i odabrao ga kao neprijatelja i samo zato što sam morao da stvorim tog neprijatelja u svojoj glavi da bih krenuo. Tako da se ja zapravo poistovećujem sa tim, iako ne nužno uvek tražim neprijatelje u svakom meču u publici, ali imao sam prilično iskustva sa tenisom publike tokom godina moje karijere. Često kada bih igrao sa Nadalom i Federerom, većinu vremena bih imao većinu stadiona protiv sebe. Tako da bi to bio izazov, ali to je takođe deo toga zašto je moja mentalna snaga takva kakva jeste, u nekakvom neprijateljskom okruženju, igrao sam većinu svojih mečeva i velike mečeve i nekako sam morao da nađem način da pobedim u meču i da iskoristim tu energiju kao svoje gorivo, a ne da me ona iscrpljuje.

Šta je potrebno da se to uradi? Jer zvuči kao da je ta kritika gora od povrede. Šta je gore? Ta vrsta neprijateljskog okruženja, neprijateljstvo ili povreda?

Pogledajte, povreda je najveći neprijatelj ili protivnik sportiste. Ne možete da radite svoj posao, ne možete da igrate svoj sport ako ste povređeni. Što dokazuje poentu samobrige još više, koliko je to važno i koliko značajno morate tome da pristupite u svakodnevnom životu kao individualni sportista, posebno. Ali u isto vreme, neprijateljsko okruženje nije idealno. Mislim, uvek želite da igrate tamo gde ste slavljeni, bodreni, naravno, znate, to vas podiže u teškim trenucima kada ste nisko. Ali naučio sam, nekako, u neprijateljskom okruženju da uspem, i video sam to, znate, sa, kao što je Kobe to uradio, zar ne? LeBron, znate, drugi sportisti takođe u svojim sportovima su pričali o tome, i u fudbalu, oni to mnogo doživljavaju.

Ljudi se mogu poistovetiti sa tim. Kao, mislim da ljudi uvek osećaju, da. Čak i prosečna osoba stalno oseća da je njeno radno okruženje neprijateljsko ili bilo gde. Kao, šta vam je omogućilo da to dosledno koristite kao gorivo tokom tog vremena do te mere da su ljudi navijali kada konačno pobedite? Pa, postoji nekoliko stvari. Prvo, već sam to pomenuo, to je korišćenje toga kao goriva da se nekome dokaže da greši. Mhm. I to zahteva mentalni rad da bi se transformisala ili transmutila ta energija ili to navijanje koje je protiv vas, da biste ubedili sebe da je za vas. Tako da sam ja, ja sam ovo govorio godinama, uh, nakon što sam igrao, igrao sam protiv Federera u jednom od finala Vimbldona, i oni su stalno navijali "Rodžer, Rodžer". Tako da sam ja ubeđivao sebe i uspeo sam da ubedim sebe, posebno u drugom delu meča, da su navijali "No, no" ili "Novak, Novak". Ja, to sam čuo. Vau. I

To je super. >> I onda, i onda se moj um igrao igara, ali ja mu nisam dozvoljavao da se igra igara sa mnom, što je u suštini bilo kao, o čemu pričaš? Mislim, oni govore Rodžer i govore ne, ali ja sam bio kao, ne, ne, ne, oni govore Novak, Novak, Novak, Novak. Tako da sam to koristio kao svoju snagu i svoje gorivo. Pa, samo sam se naježio, >> i onda, ali to je moguće. Moguće je, ali moraš, moraš da radiš na tome i da ubediš sebe u nešto što je drugačije od stvarnosti koja se zapravo dešava, ili, u suštini, drugim rečima, da stvoriš svoju sopstvenu realnost, >> jer na kraju, to je više filozofsko i duhovno pitanje, da li je ovo sve jedna realnost ili je drugačija, svi mi doživljavamo različite oblike realnosti onoga što se dešava. Dakle, stvaranje sopstvene realnosti i ubeđivanje sebe i u suštini treniranje vašeg podsvesnog uma da je to upravo ono što želite da čujete. Moguće je, ali zahteva napor. Uh, ali, ali to mnogo znači, jer za svakodnevnu osobu, znate, možete da se povežete sa tim podsvesnim umom koji u suštini kontroliše 95% vašeg 100% svakodnevnog života dok ste budni. Znate, 5% je samo, mislim, bio sam šokiran, i to je nauka. To ne kažem ja, to nauka kaže da je 5% samo svestan um. 95 je, bio sam šokiran kada sam to čuo. Kao, kako onda na svetu možemo da živimo kako želimo da živimo, gde smo zapravo na autopilotu većinu vremena. I to objašnjava multitasking. To objašnjava zašto možemo da šaljemo poruke i vozimo i pijemo i pričamo i radimo pet stvari u isto vreme, to je zbog podsvesti. Ali podsvest u suštini reaguje na ono što vi usađujete ili postavljate u taj program. >> Mh.

Tako da osećam da kada sam se upoznao sa tom naukom o podsvesnom umu, ja sam, znate, osećao sam se kao da sam promenio sebe i svoju perspektivu na stvari i kako pristupam životu i performansama i odnosima, i mogao sam to da vidim, i ja i dalje pravim greške i i dalje pravim mnogo grešaka, ne na teniskom terenu ili van njega u odnosima i svemu. Svesniji sam i više sam svestan odakle to dolazi i zašto sam to uradio. I onda ću nastaviti da pravim greške, ali ću pokušati da ih smanjim. I osećam da je biti pod kontrolom nešto u čemu svi želimo da budemo. Kao, želimo da kontrolišemo svoje misli, želimo da kontrolišemo svoje živote, svoje partnere, i želimo, ali to nije moguće i ne bi trebalo da bude tako. Kao, možete kontrolisati samo ono što možete, a to je vaš sopstveni unutrašnji proces. I onda kako se to prenosi, ono što vam sada govorim i ono što mislite u svom umu i kako čujete moje reči, to ne mogu da kontrolišem. >> Znate, mogu samo da se nadam da emitujem pravu vrstu energije i vibracije ka vama i da stvaramo nešto lepo. Tu se, osećam, svi mnogo uhvatimo u zamku, kao, ne, dokazaću ti poentu onoga što sam govorio i reći ću ti zašto mi ovo izazivaš i tako dalje. Uvek prebacujući krivicu na nekog drugog. I mislim, to mogu da osetim kod tenisa, da odmah vidim grešku kada zapravo kažem da je to greška mog trenera ili mog fizioterapeuta ili mog kondicionog trenera ili je to greška bilo koga što sam izgubio meč ili što igram na ovaj način. Tako da uvek podsećam sebe, hej, preuzmi odgovornost u svoje ruke. Preuzmi sredstva u svoje ruke. Ti kontrolišeš svoj život. Možda ne u potpunosti, jer uvek postoji ova sudbina ili božanska svrha našeg postojanja ovde i karma iz prošlih života i tako dalje. To je drugi razgovor. Ali ono što možeš da kontrolišeš, fokusiraj se na to. Ostale stvari su jednostavno, znate, u Božjim rukama i u rukama drugih ljudi i kako se sve to međusobno povezuje. Ali verujem da kada trenirate sebe da mislite dobre misli, to vam se vraća. To je >> zakon privlačenja i zakon davanja i uzimanja i to se vraća. Znate, postajete ono što mislite, zar ne? I tako, u tome leži prava moć. >>

Novače, bio si tako ljubazan i velikodušan sa svojim vremenom. Imam još nekoliko pitanja za tebe. >> Znate, mislim da ste toliko pričali o zdravlju, brizi o sebi, disciplini. Znam da imate svoj novi suplement koji jedva čekam da probam, vašu hidrataciju. Zove se CIA, čije značenje mi se sviđa. Ako možete da podelite šta to znači. Ali sviđa mi se što pronalazite način da svoj način razmišljanja pretvorite u proizvod, kao što ja zapravo jesam, jer mislim da ljudi poput mene koji žele da znaju šta je to 0.00001% načina razmišljanja i šta otkrivate i uzimate, a vi ste to upravo podelili sa mnom ranije. Samo sam razmišljao, toliko sam uzbuđen zbog toga da to isprobam na sebi, jer pokušavam da se tretiram kao sportista, čak i ako ne igram u igrama kao vi, jer za mene pokušavam da funkcionišem na tom načinu razmišljanja, na tom nivou fizički, mentalno, emocionalno, duhovno i i to mi se sviđa. Pa pretpostavljam, odakle je to došlo? Da li je to bila ova ideja, znate, dok razmišljate o tenisu i razmišljate izvan tenisa, kao, odakle je to došlo? Uvek sam pokušavao da razmišljam izvan tenisa, znate, posebno dobro >> posebno u poslednjih, rekao bih, 12 do 15 godina moje karijere, mog života, mislim, ja jer sam rano čuo od nekih drugih, ne samo teniskih igrača, etabliranih teniskih igrača koji su se penzionisali i i podelili svoje iskustvo Polove karijere sa mnom, već i od drugih sportista i kako, znate, borbe koje su imali mentalno i posebno borbe koje su imali ako se nisu pripremili za tu tranziciju. Verujem da se na neki način ne možete u potpunosti mentalno pripremiti za tu tranziciju, kao što će to biti tužan dan za mene kada napustim tenis i biće vrlo emotivan. To znam. Ali ono o čemu govorim je u suštini adrenalin koji takođe treba da se filtrira ili preusmeri negde. I znam da ću se baviti sportom do kraja života jer volim sport i biti aktivan je ključno. Ali takođe osećam da vam je potreban izazov. Tenis je konzumirao veći deo mog života i to je ono što najbolje znam da radim. Ali imam vrlo širok spektar interesovanja za mnogo različitih stvari. I industrija ili sfera života koja se zove zdravlje, velnes i blagostanje je moja najveća strast i to je vrlo širok ekosistem ili polje, ako želite, kao što znate jer ste deo toga. Ali to je moja strast već više od 15 godina i, znate, uvek sam zamišljao svet u kojem će se većina ljudi brinuti o sebi, znate, kako se hidriraju, kako jedu, vežbaju, kako upravljaju svojim snom, jednostavno zdraviji svet, i naravno, teško je sve promeniti u isto vreme i naravno da je potrebno mnogo različitog vremena jer je planeta velika i ima mnogo ljudi, ali mislim da je preduzimanje malih koraka, ponavljanja, vrlo vredno i ima svoj efekat. Tako da je hidratacija nešto što mi je uvek bilo izuzetno važno kao profesionalnom sportisti i primetio sam da ljudi koji žive svakodnevni život, ali ne samo oni već i sportisti, ne razumeju zaista važnost hidratacije i možda ne razumeju kako da se u potpunosti hidriraju na ćelijskom nivou >> jer kada govorimo o hidrataciji, očigledno prva stvar koja vam padne na pamet je da pijete vodu, zar ne, pijemo vodu, moramo, ne bismo preživeli dan bez vode. Dakle, to je normalno. Ali onda imamo i sve ove druge sastojke i vitamine i minerale i stvari koje pokušavamo da uzimamo, bilo kroz suplementaciju, bilo kroz hranu. Očigledno, ako sve možete dobiti kroz hranu, to je najbolje. >>

Brajan Džonson, video sam pre neki dan i koje god tablete da uzima. Mislim, ne znam kako to radi. Mislim, neverovatno, ali mislim da ne bih mogao da pijem i ne želim da pijem toliko tableta. Ja sam uzimam suplemente, ali više volim da pokušam da sve uzimam kroz hranu >> ali je teško jer je naše zemljište iscrpljeno. Uh, hrana koju dobijamo većinu vremena dolazi sa druge udaljene strane sveta, putuje, izgubila je svoje hranljive materije, znate, i teško je, znate, imamo zagađen vazduh, zagađenu vodu, zagađeno zemljište, sve ove stvari, znate, igraju važnu ulogu u inflamatornim procesima u našem telu ili kako unosimo uh uh određene sastojke i uh supstance koje su neophodne za optimalno zdravlje. Dakle, vraćajući se na hidrataciju, mislim da je hidratacija verovatno najlakši korak ka toj zdravijoj ishrani ili zdravijem životu i to je nešto bez čega ne možemo svakodnevno i nešto što je lako kao disanje. To je nešto što svako može da uradi. Promene u ishrani su nešto što je, mislim, izazovnije za ljude i postoje stotine različitih dijeta i ne želim da ulazim u to jer svako ima svoje preferencije, ali mislim da je hidratacija verovatno nešto sa čime ćemo se svi složiti. Tako da od 2017. ili 18. godine radim na ovom projektu i razmišljao sam, neverovatno, znate, i nisam želeo da izađem, mogao sam da izađem, radio sam sa nekoliko različitih ljudi i konačno sam se složio da izađem na tržište sa uh, to je u suštini wellness brend koji se zove Sila, i jedan od, pa, prvi proizvod sa kojim izlazimo je hidratacija, ali imamo magnezijum, radimo na našoj formuli za spavanje, nootropnoj formuli, formuli za creva. Tako da, imaćemo liniju različitih proizvoda i ja to radim. Moj partner u tome je zapravo moj najbolji prijatelj, uh Mark Stilitano, koji je takođe vrlo, vrlo strastven, nekada je igrao tenis, uh i poznajemo se od tinejdžerskih dana i vrlo, vrlo je uh strastven momak u vezi sa, znate, velnesom i hidratacijom i zdravim načinom života. Tako da smo, ja sam otkrio da smo vrlo sinergični u našoj misiji i viziji i on je imao nešto slično u svom životu što je želeo da uradi i rekao je, hajde da udružimo snage i uradimo to zajedno. Tako da smo tek nedavno počeli. Vrlo tiho, uh, kao neka vrsta mekog lansiranja, jer >> ne želim da ovaj proizvod uh ili ovaj brend bude samo jedan od mnogih, mnogih tamo. I kada to kažem, mislim da svaki sastojak koji se nalazi u svakom proizvodu mora biti 100% najboljeg kvaliteta koji postoji. Ali, znate, vrlo sam strastven u vezi sa ovim jer je to neka vrsta nastavka moje strasti, moje priče, mog putovanja. To je ono što volim. To je ono što pijem svakodnevno. Moja deca to piju, moja žena, svi. I tako, uvek tražim nove načine ili najbolje suplemente ili stvari koje mogu poboljšati moje performanse, koje mogu poboljšati moje performanse, ne samo na teniskom terenu, već i u životu, da bih imao više jasnoće, više energije, bolji san i slične stvari. Tako da sam odlučio da uradim nešto samostalno jer suplementi koji su bili dostupni i koje sam probao, neki su bili dobri, ali nisam bio potpuno zadovoljan. Tako da pokušavam da preuzmem sredstva u svoje ruke i kontrolišem proces od A do Š. To je moj način. Tako ja radim stvari i >> i tako se nadam da će se ljudima svideti. Ne znam, znate, biće to zanimljivo putovanje na koje se upuštamo. Uh, a osim toga, imam još jedan vrlo zanimljiv projekat. Zove se Regenesis Pod i želim da vas ubacim u taj pod. >>

Prošlo je, prošlo je i šest godina kako radimo na tome i lansiramo ga kasnije ove godine. >> I ta kapsula je kao kapsula, znate, kao jedna od onih kapsula za spavanje koje imate na aerodromu. >> Mh. Dakle, pre otprilike 12, 13 godina bio sam na aerodromu u Dubaiju i bio sam u biznis klasi salonu i bio sam kao, pogledajte me, znate, tako sam, znate, srećan što sam ovde i što mogu da imam krevet ili da imam ovaj, znate, kapsulu za spavanje ili nešto slično, ali, znate, 99% ljudi, mislim, oni su na presedanjima, oni su u tranzitu, spavaju na podu i neudobnim stolicama i slično. Tako da sam pomislio, kako bi bilo super kada bismo, znate, na aerodromu imali ove kapsule gde bi ljudi ulazili i izlazili ne samo da odspavaju i spavaju, već da uđu i izađu u najkraćem mogućem vremenu, bilo da je to, znate, 8, 10, 15, 20 minuta i da se osećaju osveženo i re-energizovano, mogu da resetuju svoj sistem i napune baterije i nastave sa svojim danom, a do tog vremena sam već putovao sa dodatnim koferom gedžeta, uh bliskog infracrvenog, dalekog infracrvenog, pulsne elektromagnetne frekvencije, različitih ploča, tabli, uh, ma šta god da pomenete. Mislim, esencijalna ulja, ovo ono, uh svetlosne terapije, uh vibracione frekvencije, uh zvuci, sve, sve što postoji na tržištu što mi je zabavno i zanimljivo, uzimam, probam, pokušavam da implementiram. Tako da i dalje putujem sa ovim gedžetima. I tako sam rekao, "U redu." Tako da sam se udružio sa svojim partnerom Tavom Kinom, koji je Australijanac i živi na Baliju. I tako smo se povezali i onda je i on imao neke slične misli. I onda smo bili kao, "U redu, možemo li da napravimo ovu kapsulu gde bih imao sve ove gedžete ugrađene u jedan multi-senzorni uređaj." >> Vau. Gde se ne mešaju jedni drugima, već se dopunjuju. Dakle, kada uđete, kao da ste u Faradejevom kavezu. Zaštićeni ste od štetnog zračenja tornjeva, Wi-Fi-ja, 5G-a, itd., i jednostavno se odmarate i punite, a onda, znate, budete stimulisani svim ovim stvarima, da li bi to bilo moguće? I tako, četiri ili pet godina istraživanja i razvoja i konačno smo ga stvorili. Dakle, to je prilično ekskluzivan, rekao bih, proizvod jer je, znate, vrlo skup. Velik je. Nije kao napitak za hidrataciju. Ali moj san je da to imam na svakom aerodromu. Tako je počelo. Ali onda je, naravno, korporativni velnes takođe veliki svet. Korporacije, mislim, ljudi koji rade od 9 do 5, 9 do 8, sede ceo dan, znate, njihovo držanje, sve ove stvari su pogođene. Oni nemaju sposobnost da uh uzemlje svoja stopala i budu u prirodi i slično. Uvek je to brz, moderan način života. U pokretu, u pokretu. Daj mi brzo rešenje. Jedem ručak u autu, u pokretu. Šta? Znate, tako da razumem, znate, ne osuđujem. Ja, ja razumem da smo svi deo tog sveta. Tako da sam zato nekako želeo da stvorim na neki način, uh, iako mi se taj termin ne sviđa, zdravo brzo rešenje za moderan, brz način života. Muškarci ili žene koji žive i nemaju vremena, onda se vrate kući, super su umorni, iscrpljeni, i imaju decu, imaju supružnika, sve se dešava, i oni su kao, "O, Bože, bole me mišići. Ja sam ovo. Ja sam iscrpljen. Ne spavam dobro, itd." Tako da, to je prilično složeno, ali ovo bi moglo biti, i nadam se da hoće. Mislim, opet, ja sam pristrasan i radili smo uh >> Mislim, stotine ili možda čak hiljade ljudi su to radile, probe, i rezultati su neverovatni. Sada radimo naučnu uh studiju, studiju na ljudima na uh jednom, dva univerziteta u Sjedinjenim Državama sa kapsulom i tako da jedva čekam da vidim rezultate toga i uh vidim kako će se to razvijati, znate. Tako da sam vrlo strastven u vezi sa tim. Ovo su neki, znate, imam još nekoliko projekata u koje sam vrlo uh uključen i i ali mi se sviđa jer je to u mom domenu. Da. Znate, to je u oblasti života za koju nisam samo strastven, već za koju osećam da imam iskustva i znanja do neke mere i naravno da se okružujem ljudima koji su kvalifikovaniji i obrazovaniji od mene u tom prostoru i onda to razvijamo zajedno i osećam se kao da, kao i vi, pokušavam da učinim da se drugi ljudi osećaju bolje. Da. Znate, bilo mentalno ili fizički, uh, kroz suplemente, kroz ovu kapsulu, kroz ovaj podkast, kroz razgovor, kroz, znate, deljenje putovanja, deljenje možda nekih trikova i tehnika i stvari koje mogu da urade. >>

Da. Znate, na kraju dana, to je zapravo ono što pokreće. Osećam da vas to mnogo pokreće, znate, jer daje svrhu sa svrhom. Daje vam svrhu u životu. Nije samo o vama i onome što radite i dostignućima i slavi i novcu i svemu. Zaista je o tome kako ostavljate svoj trag u svetu. Kakvo je nasleđe? Šta ostavljate iza sebe? Kako ljudi, znate, imaju koristi od vas i onoga što kažete, što radite, što stvarate. Tako da, to je neka vrsta pokretačke snage. Znate, jedan od najboljih psihologa sa kojima radim i jedan od najimpresivnijih i najinteligentnijih ljudi koje sam ikada sreo u životu, njegovo ime je Dr. Džim Ler i on je bio jedan od osnivača instituta za ljudske performanse HPI na Floridi i radili smo nekoliko godina i znate, on ima ovo, očigledno jedno od najvažnijih pitanja je šta biste želeli da piše na vašem nadgrobnom spomeniku i da li biste želeli, znate, da ljudi navedu vaša dostignuća ili je nešto drugo? Kako biste želeli da vas ljudi pamte? Znate, ali duboko razmislite o tome. I onda bismo prošli kroz proces zapisivanja stvari i zaista nekako dekonstruisali moju ličnost, moj život, ono što živim u datom trenutku i kako vidim budućeg sebe i kako vidim budućnost sveta i i da li osećam da snažno verujem da mogu da ostvarim taj uticaj. Tako da osećam da je sve što radim povezano sa tim izvorom svrhe i svetlosti koja je u centru svega, jer, znate, takođe sam odbio mnoge različite kompanije u svom životu koje su želele da budem ambasador, jer jednostavno osećam da mi je vrlo teško da predstavljam i zagovaram nešto milionima ljudi u šta zaista ne verujem. Nikada ne bih pio to piće ili jeo to ili šta god da je. Jednostavno, ako nije usklađeno sa mojom filozofijom, mojim načinom razmišljanja, neće funkcionisati. I i ja sam odabrao to putovanje koje za moje menadžere i moje agente nije idealno, >> ali u isto vreme, miran sam u srcu, u svom umu, jer znam da radim nešto što je ispravno.

Sviđa mi se to i toliko sam uzbuđen da to probam i zahvalan sam što ste to rekli i što je ta autentičnost prisutna, jer sam ja lično neko ko želi da proba nove stvari i želi da zna šta najbolji koriste, pogotovo kada to sami stvarate. Ne stavljate svoje ime na to. Nije nešto, znate, vi zapravo kažete ne, ovo je ono što ja koristim. Ovo je ono što radim. Mislim da je to važno. >>

Dakle, Novače, svaki intervju završavamo sa poslednjih pet pitanja. Na njih se mora odgovoriti jednom rečju do jedne rečenice maksimalno. >> U redu. Uh, a onda ću vas možda zamoliti da pređete, ali Novače Đokoviću, ovo je vaših poslednjih pet. >> Prvo je, koji je najbolji savet koji ste ikada čuli ili dobili? Živi život u sadašnjem trenutku. Uči iz prošlosti. Živi u sadašnjosti i radi za budućnost. >>

Koji je najgori savet koji ste ikada čuli ili dobili? Najgori savet. Ako ti neko učini dobro, ti mu učini 10 puta bolje. Ali ako ti neko učini loše, ti mu učini 10 puta gore. >>

Oh, taj drugi deo nije dobar savet. Tačno. Taj prvi deo je prelep. >> Da. Ali drugi, prvi deo je povezan sa drugim. Zato sam to rekao. Ali drugi mi se ne sviđa. >>

Da. Mislim da je skoro kao da ti neko učini dobro, ti mu učini 10 puta bolje. A ako ti neko učini loše, ti mu učini 10 puta manje. Kao, jednostavno ispravno, >> znate, to bi bio dobar savet. To je dobar odgovor. To nikada nisam čuo. To je, to je stvarno, stvarno dobro. Um, koja je >> moć toga što ste imali tako lep odnos sa svojom partnerkom, svojom ženom, Jelenom? Ne mogu da radim intervju a da joj ne odam priznanje i ne pričam o njoj jer osećam da dobrom muškarcu treba dobra žena. I tako veliki važan deo svih naših života. Da. >>

Da. Da. Hvala vam što ste me pitali o mojoj ženi i, znate, zajedno smo od moje 18. godine. Ona je imala 19, tako da vrlo dugo. Zabavljali smo se. Prošli smo kroz različite faze i različite periode i u suštini ona je jedina, kao, vrlo ozbiljna veza koju sam ikada imao i i uh da, ona je moja stena. Ona je neko ko je video moje najgore i najbolje strane. Videla je moju evoluciju. Izazivala me je na svakom nivou. Zajedno smo rasli i imamo dvoje prelepe dece i i dalje nastavljamo da rastemo i evoluiramo i imamo izazove kao što, pretpostavljam, svaki par ima. Ali mislim da imamo neverovatnu bazu i temelj i uvek kada imamo izazovne trenutke u vezi, vraćamo se na to i razgovaramo, znate, zašto smo zajedno, ko smo kao ljudi i kako smo rasli i i budućnost koju vidimo je budućnost koju vidimo zajedno. I tako, šta god pokušavamo da uradimo, pokušavamo da uradimo zajedno. Tako da su svi projekti o kojima sam vam pričao i sve, ona je bila uključena i vrlo mi je važno da uvek čujem njene misli, njene povratne informacije, i jer je ona verovatno jedina u mom životu, osim mojih braće uh ili jednog ili dva prijatelja, koja je u stanju da mi kaže stvari koje možda ne želim da čujem >> i zaista izazove moje ideje, izazove moje misli, izazove moje odluke i često je njen instinkt ili intuicija bila ispravna, a moja nije. Moram to da kažem, ali uh šalu na stranu, ona je bila neverovatan partner na celom ovom putovanju profesionalno, privatno, emocionalno, romantično, kao i roditelj. Tako da i dalje igram na ovom nivou i zbog podrške koju pruža našoj porodici kod kuće. >>

I često se toga podsećam. Znate, odrastao sam sa dva mlađa brata u vrlo malom stanu i video sam šta je moja majka, znate, radila i šta radi za porodicu i šta žene rade da bi porodice držale zajedno i netaknute i donele ovu neverovatno moćnu energiju u naš život i to nam daje krila i to nam daje odskočnu dasku za sve što radimo van kuće je jednostavno nešto što se nikada neće razumeti dok se ne iskusi taj porodični život. Tako da smo prošli kroz sva ova različita putovanja zajedno kao, znate, uh deca, tinejdžeri i, znate, postajući ozbiljniji u vezi i ona je bila moja verenica, a onda smo se venčali i onda dobili dvoje dece. Tako da da, teško je izraziti sve što osećam kao neku vrstu ljubavi i zahvalnosti prema njoj i šta mi ona znači u životu. Da, osećam da kada sam je sreo ili komunicirao sa njom, ona uvek jednostavno funkcioniše na tako visokoj frekvenciji i visokoj vibraciji. Kao da ima tu prirodnu energiju i dobro je za, osećam to o svojoj ženi i osećam da je dobro >> imati nekoga u životu ko vam je toliko blizak da vas može prozvati i proveriti i, znate, preusmeriti vas. Ja, ja znam da to duboko cenim i moja žena radi isto za mene.

Pitanje četiri je takođe dva. Uh, koji je bio vaš najgori dan na terenu i koji je bio vaš najbolji dan na terenu? >>

Rekao bih da bi osvajanje zlatne medalje za moju zemlju na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. bio najbolji trenutak, čak i bolji. I to nadmašuje moje prvo osvajanje Vimbldona ili osvajanje Dejvis kupa sa mojom zemljom i slično. I ja sam, bio sam neverovatno srećan da iskusim neka od, mislim, najvećih dostignuća u našem sportu. To jedno samo zato što sam tada imao 37 godina. Mislim, 37 godina i možda moja poslednja prilika za pravu šansu za zlatnu medalju i sve sa tim kako se to desilo i kako se odvijalo je jednostavno, znate, to je taj trenutak, a najgore bi bilo, ja, ja, ja bih rekao zapravo i Olimpijske igre kada sam, kada sam izgubio na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. godine, ja uh sam se, da, malo mučio sa ovom povredom zgloba i nisam znao da li ću igrati ili ne. Uh, igrao sam, izgubio sam od Del Potra, dragog prijatelja, koji je nastavio da osvoji srebrnu medalju za svoju zemlju. Uh, izgubio sam u prvom kolu u tesnom meču od dva seta i dva taj-brejka i bilo je super emotivno jer Olimpijske igre, igranje za moju zemlju, podrška celog stadiona, biti verovatno na vrhuncu moje karijere, biti u nizu i u zamahu, osvojivši četiri grend slema. U tom trenutku sam držao sva četiri grend slema. Bio sam jednostavno najdominantniji što sam ikada bio u svojoj karijeri. Vežbajući nekoliko dana, bio sam kao, ne mogu da promašim loptu. Kao, ovo je moje vreme. Ovo je, nema šanse da me iko ovde pobedi. I onda, dan ili dva pre meča, počinjem da osećam nešto u zglobu, počinjem da sumnjam u sebe. Počinjem da se pitam da li treba da izađem ili ne. Imam vrlo težak žreb. Izvukao sam Del Potra, to je vrlo težak žreb. Prvo kolo i gubim tesan meč, znate, kao što sam rekao, on nastavlja da osvoji srebrnu medalju, ali ja, to je bio trenutak kada sam jednostavno osetio da se ceo moj svet srušio. >>

Da, vrlo, vrlo teško, tako da je zanimljivo sada kada me pitate jer nikada nisam razmišljao o tome, ali >> najbolji trenutak i najgori trenutak desili su se na Olimpijskim igrama jer se Olimpijske igre >> dešavaju svake četiri godine, tako su retke >> i na svim drugim turnirima imate šansu svake godine da pobedite, ali ovde, znate, svake četiri godine. Tako da, morate biti na svom vrhuncu da biste mogli, znate, da osvojite medalju. >>

To je super. To je dobro. Dobre uspomene. I drago mi je što ste prošle godine osvojili zlato. Tako da, ja >> cenim to.

Uh, najteži protivnik mentalno i najteži protivnik fizički. >>

Najteži protivnik mentalno, daleko, ja sam. >> Sviđa mi se, to je dobar odgovor. >> Daleko. A najteži protivnik fizički, Nadal. Da, sigurno. Mislim, bitke sa njim su bile iscrpljujuće. Najduže finale Grend slema u istoriji, u finalu Australijan opena 2012. 5 sati i 53 minuta, mislim da je bilo. Dakle, skoro 6 sati iscrpljujuće bitke. Dobio sam taj meč u petom setu. 7-5 ili 7-6. Bilo je jednostavno, sećam se ceremonije zatvaranja nakon toga. Stajali smo i slušali govore sponzora i slično, i u jednom trenutku smo se obojica istovremeno sagnuli i uhvatili za kolena, i video sam da mu se noge tresu, moje noge se tresu, a onda sam ja, i onda je neko to video i doneo nam dve stolice i doneo nam vodu, i morali smo da sednemo i sedimo do kraja ceremonije jer smo jednostavno, ja sam otišao u svlačionicu, izuo cipele i imao sam krv po celim čarapama, na obe čarape, i nisam to osećao, očigledno u tom naletu adrenalina na terenu jednostavno prolazite kroz bol, prolazite kroz sve, a onda, kada se ohladite i mišići su vam hladni i sve, to je jednostavno razarajući osećaj, ne možete da hodate, ali, znate, očigledno je zadovoljnije kada pobedite u takvoj bici, ali imao sam neverovatne mečeve protiv Nadala na šljaci, mislim, šljaka je najsporija podloga i fizički u našem sportu, i igrati protiv njega na šljaci na Rolan Garosu je verovatno najveći izazov koji možete imati u istoriji našeg sporta jer je on, znate, stizao svaku loptu, a ja sam takođe bio vrlo, vrlo dobar defanzivac i uvek, i, znate, vrlo fizički spreman. Tako da bismo se gurali do krajnjih granica fizički i mentalno, znate, ponekad je to bilo skoro kao vantelesno iskustvo za obojicu, gde bi nam jednostavno sve teklo. Igrali bismo neverovatne poene koji bi trajali tako dugo, razmene, i, znate, kada završite meč, onda shvatite, o, Bože, skoro kao da ga niste igrali. Bilo je kao da je nešto preuzelo kontrolu i jednostavno sav vaš talenat, veština, sve je bilo na nivou ili na platformi koju smo stvorili. Skoro kao umetnik kada uđe u svoju zonu na platnu i jednostavno počne da crta nešto prelepo. Tako se osećalo, >> znate, mnogo puta kada sam igrao protiv njega. A sada kada pričam o tome i razmišljam, to mi daje, znate, veliki osećaj ponosa uh i zadovoljstva što sam imao rivalstvo koje sam imao sa njim i što, znate, osećam da ne samo da smo obojica ispisali istoriju sporta, već smo obojica učinili jedno drugo boljim. I osećam da smo doneli toliko neverovatnih emocija ljudima koji su nas gledali kako igramo. >>

Da, još uvek možete to da gledate. Sada volim TikTok jer imate najzanimljivije delove. Možete samo da gledate te najzanimljivije delove godinama, kao sve najbolje poene, i ljudi to sastavljaju i samo pomislite, "Vau, to je >> to je poezija u pokretu, samo gledati, >> znate, dva, dva umetnika kako igraju zajedno."

Uh, peto i poslednje pitanje. Ovo smo pitali svakog gosta koji je ikada bio u emisiji. Ne na početku, doduše. Tako da su svi ovi rituali došli kasnije. Uh, ako biste mogli da stvorite jedan zakon koji bi svi na svetu morali da poštuju, koji bi to bio? >>

Teško je izabrati jednu stvar, ali ja bih verovatno stvorio zakon koji bi strogo kažnjavao nekoga ko jednostavno uništava našu planetu, baca smeće u prirodu ili u vodu ili, znate, ne poštuje našu majku prirodu i planetu na kojoj živimo. Možda bi to bio zakon po kojem biste morali da kažete zdravo svakoj osobi koja prođe. >>

Mh. Samo pokušavam da budem ljubazniji, milostiviji, malo saosećajniji. Potrebno nam je malo više empatije i saosećanja na ovoj planeti jer kada smo mi kao ljudi bliži jedni drugima i manje podeljeni, osećam da ćemo onda, kao pozitivnu posledicu toga, brinuti o planeti na kojoj živimo. >>

Da. Pa, Novače, kao i uvek, inspirisan sam da vidim šta nastavljate da radite u tenisu, šta ćete raditi izvan tenisa, a prošli put smo pokrili vašu priču o tome kako ste postali i ko ste bili i gde ste počeli. I osećam da smo danas dodali još jedno prelepo poglavlje tom rastu. I toliko sam vam zahvalan što se pojavljujete kao i uvek, što živite tako namerno kao i uvek. Još uvek se sećam da smo završili prošli intervju i čak i danas je moj tim to govorio nakon intervjua, prošli put ste proveli sat vremena razgovarajući sa mojim timom tada, i čak i danas kada ste ulazili, svaki, o, Bože, on je tako fin, tako ljubazan, jednostavno je neverovatno videti nekoga ko je zaista, zaista, zaista uh GOAT svog sporta da bude tako skroman, prizeman, ljubazan u svakom trenutku sa svima uh, to je zaista za divljenje. >>

Lepo i svi zaista najbolji ljudi to imaju. Tako da, znate, da, vi ste >>

Hvala ti, Džej, što si me ugostio i hvala ti što si, znate, proveo dva sata sa mnom i ja, znate, vreme je proletelo. Mislim, neverovatno je i osećam da je veza i energija bila neverovatna kao što je uvek sa tobom i nadam se da za sledeće poglavlje nećemo morati da čekamo još 5 godina. >>

Slažem se. Hajde da obećamo jedni drugima. Moramo, moramo, obećavamo jedni drugima da moramo, moramo da se sastajemo uh češće jer mislim da obojica uh >> znate, širimo se i razvijamo i radimo neverovatne stvari u svojim oblastima i toliko zanimljivih stvari za razgovor i deljenje. Tako da bih sigurno voleo da uh bih voleo da budem vaš gost malo češće i da ne čekam dugo. Ali hvala vam što ste me ugostili i >> hvala vam >> što ste mi dozvolili da podelim svoju priču. >>

Hvala ti, čoveče. Svi koji su slušali i gledali, javite meni i Novaku. Tagujte nas na Instagramu, na TikToku. Javite nam šta vam se dopada, šta vas povezuje. Ako je postojala poruka, igra, poen, nešto što je Novak podelio sa vama što će ostati sa vama neko vreme, javite nam. Volim da vidim šta ima uticaj na vas. To je cilj ovih razgovora. Želim da vidim koje promene pravite, navike koje menjate i nove ciljeve koje postižete zbog ovog razgovora. Veliko hvala Novaku ponovo, i vidimo se u sledećoj epizodi. Ako vam se svidela ova epizoda, svideće vam se moj intervju sa Kobijem Brajantom o tome kako biti strateški i opsesivan da biste pronašli svoju svrhu. Naša deca su postala manje maštovita u rešavanju problema, a roditelji i treneri su postali direktivniji i pokušavaju da im kažu kako da se ponašaju umesto da ih uče kako da se ponašaju.